На Мећавнику, у Мокрогорској школи менаџмента, песник Матија Бећковић и редитељ Емир Кустурица покушали су да одговоре на питање да ли је српском друштву потребна елита. Према Кустуричиним речима, елиту би требало да чине паметни људи, тако је у Србији било од средњег века, али код нас се елита никада не реализује групно.
„Груписање српске елите нема ни меру коју је имала Француска када је стварала секуларну државу, ни заједнички именитељ, ни немачку дисциплину“, каже Кустурица.
Елита је, према речима Матије Бековића, представљала со, добре људе, некога у кога се можете поуздати, у кога сте се могли заклети.
„Нисам приметио да се у наше време неко куне, сем ако лаже“, рекао је Бећковић.
Елита, у данашње време, према Бећковићу, представља носталгију за прошлим временима. Не без дозе ироније, он примећује да садашњу елиту чине они који у рукама држе таблоиде и телевизијске програме, они које гледаоци перципирају као успешни, срећни свет.
„То је читава војска, млади људи су позвани да их следе. Тај свет је у своје руке узео не само своју судбину“, каже Бећковић.
На питање може ли Србија да има праву елиту, Кустурица одговара да можемо само да мислимо о томе ко би то био, али да су људи беспомоћни пред квазиелитом која у својим рукама држи већину медија који не дотичу ниједну озбиљну тему. Тако људи који би представљали елиту, према Кустуричиним речима, постају део једног света који свима диктира шта да једе, како да се облачи или изгледа.
Бећковић је, присећајући се како је некада изгледала српска елита, описао Милутина Миланковића, који се после завршеног факултета и доктората у Бечу, вратио у Србију и делио малу канцеларију са још тројицом исто тако значајних научника.
О чувеном српском филозофу Браниславу Петронијевићу данас се мало говори или се уопште не говори, а његову посвећеност филозофији описао је чувени британски филозоф и мировни активиста Бертранд Расел. Он пише како се са Петронијевићем срео 1917. године, након што је српска војска прешла Албанију и занимало га је то Петронијевићево искуство. Међутим, Петронијевић је био толики посвећен филозофији и теоријама које је развијао да уопште није хтео да разговара о, како Расел каже, тривијалностима као што је Велики рат.
Један други научник, српски биолог Иван Ђаја једини се успротивио избору Јосипа Броза Тита за почасног члана САНУ.
„Кандидати за чланове САНУ, која се тада звала Српска краљевска академија, били су и краљ Милан и краљ Никола. Али они нису примљени јер је гласање било тајно. Када је Тито био кандидат, гласање је било јавно. Једино је Иван Ђаја гласао против. Подигнута рука Ивана Ђаје вреди више него све оне руке подигнуте за“, каже Бећковић.
САНУ би требало да буде окосница окупљања елите у Србији, јер и елита би требало да буде институционализована, каже Кустурица, међутим захваљујући информатичкој револуцији, функција институција је промењена.
„Снагу јавне речи у информатичком друштву преузели су политичари — то су постали најбољи писци, сликари, поете. Они то раде тако што контролишу слику света која се ствара на ТВ. Све што припадници елите говоре нема више функцију, јер су је преузели политичари“, закључује Кустурица.
