Фан Вејго, шеф московског дописништва кинеске агенције Синхуа био је гост на прослави седамдесет пете годишњице агенције РИА Новости. Том приликом организован је форум који се бавио, између осталог, и слободом медија и, незаобилазно — цензуром. Зато смо интервју започели питањем да ли је цензура уопште могућа у време интернета и великог броја разних „агрегатора“ новости.
— Ми имамо око две хиљаде новина, девет хиљада часописа, три хиљаде телевизијских станица, око 300 хиљада радио-станица. Осим тога, имамо више од три милиона сајтова, од њих је милион приватних, око два милиона су сајтови компанија и предузећа. Али оно што је најважније, у Кини је сада веома популаран WeChat, то је кинески Фејсбук, кинески Вконтакте. WeChat има око 600 милиона корисника, значи да скоро половина Кинеза користи ову апликацију, сваки корисник у просеку има око 50 пријатеља. Само замислите. И ако се нешто десило, рецимо, у Шангају, вест ће се одмах појавити на WeChat-у. Хоћу да кажем да се сада информације у Кини шире много брже него раније. И има све више канала информисања.
„Гугл“ ипак блокира неке информације. Званично, то су само оне које се тичу педофилије, порнографије, тероризма… Неки међутим и то сматрају кршењем људских права. Какве врсте садржаја блокира Кина?
— И у Кини, и у Русији и у САД важи исти принцип. Грађани имају слободу говора. Али истовремено морају да поштују законе, како не би кршили јавни ред, да не помињем угрожавање државне безбедности. Све то се односи и на Кину.
Ако смо, рецимо, одлучили да се договоримо преко Фејсбука да се окупимо испред Беле куће или испред зграде кинеског парламента и тражимо оставке високих звничника… Да ли је то забрањено?
— Знате, то ме подсећа на један совјетски виц о Русу коме се Американац хвали слободом говора коју има. Сваки Американац може да стане испред Беле куће и виче да је амерички председник луд, и ништа му се неће десити. На то Рус каже: И ја могу да вичем да је амерички председник луд. И ништа ми неће бити. Моји пријатељи странци и ја смо се шалили тим поводом. Кажем, хајде да изађемо на улице па да кажемо „Обама мора да оде“ или, ако желите, „Хилари мора да оде“. Американци нас често критикују јер наводно код нас не постоји слобода говора, слобода окупљања. Али када су у Пекингу били одржани митинзи против агресије САД у Југославији, Американци су рекли да је те студентске протесте организовала кинеска влада. Значи, када немамо митинге, Американци нас оптужују да немамо слободу говора, а када имамо оптужују да је то организовала влада.
Кинески председник ускоро долази у Београд. Испричајте нам мало детаљније каква је земља Кина? Да ли је то богата земља — или сиромашна. Има ли много олигарха који живе на рачун сиромашних? Како бисте нам представили своју земљу?
— Оваква питања често постављају и у Русији. Званично, Кина је још увек земља у развоју. Када кинески политичари то кажу, то вероватно чуди јер земља се последњих година брзо развија и њена економија расте. Да сте посетили Кину пре 30-40 година, видели бисте потпуно другачију земљу. Пре него што су се започеле реформе, Кина је била веома сиромашна, заостала земља. Али захваљујући овим четрдесетогодишњим реформама и државној политици отворености према свету, Кина постаје… не бих рекао да постаје богата земља, зато што још увек имамо регионе у којима су људи сиромашни, посебно у планинским регионима. Рекао бих да је Кина перспективна земља, мада је ове године стопа раста економије нижа него раније, негде око 7 одсто (6,9 одсто — прим прев.). Али видите, сада Кина брине о заштити животне средине, о заштити планете. Зато смо затворили велики број фабрика и предузећа које су биле штетне по животну средину.
И тако смањени БДП је огроман. Познато је да је економија у Европи стагнира, или минимално расте…
— Кина има велики број становника. Раније, пре него што су се започеле реформе, размишљали смо само о томе како да не будемо гладни. Није било довољно хране, грађани су добијали бонове за храну. Сада Кинези могу да купе шта год желе. Али не ради се само о томе. Сада Кина придаје велики значај не само заштити животне средине, него и образовању и побољшању квалитета живота.
Често се може чути да су Кинези и Европљани веома различити. Видите ли ви ту разлику?
— То вам је као разлика између руске и кинеске вотке — прве три су сасвим различите, а после тога су све исте.
Један део свог новца Кина је уложила у америчке државне хартије. Кад би она повукла свој новац, Америка би се нашла у незавидној ситуацији. Зато се и тамо често чују речи — грешите кад говорите да је Русија опасност за цео свет, права опасност је заправо Кина…
— Када је Кина била сиромашна, нико није говорио да је она претња. Али земља се развија, и то је корисно за цео свет, укључујући и Америку. Американци троше кинески новац. САД разумеју да је Кина важан партнер, јер она свакодневно не само да извози робу на америчко тржиште, него и купује њихову. Прошле године је сто милиона кинеских туриста путовало по свету, многи су посетили и САД. А кинески туристи воле да троше новац, тако да сваке године Кинези троше милијарде долара у иностранству. И често кад Пентагон жели више пара, он каже да постоји кинеска претња. Кинези и сами не могу да схвате за кога су претња. Нема кинеских бродова у америчком територијалном мору, кинески авиони не лете изнад Вашингтона. Са друге стране, амерички бродови често улазе у наше територијалне воде. Раније када није било толико канала информисања, људи су можда веровали у приче о кинеској претњи, али сада, кад амерички бродови и авиони пролазе уз саме наше границе, тешко је у то поверовати…
Ускоро у Београд долази председник Кине. Ваша земља за нас је веома важан партнер, и наша влада се веома поноси пријатељством са том великом земљом. Кина улаже велика средства у нашу привреду што представља огромну помоћ за нас. Ипак, морам да вас питам, који мотиви наводе Кину да улаже у земљу која је хиљадама километара далеко?
— Не знам за детаље ове посете јер тренутно радим у Москви. Али не бих рекао да је за Кину Србија далека и непозната земља. Сећам се да су се у Кини седамдесетих година често приказивали југословенски филмови… Сви знамо за Валтера и жалимо за Батом Живојиновићем. И данас се моја генерација често сећа тих филмова из нашег детињства. Мислим да Кинези више знају о Југославији, о Србији, него ви о Кини. Кинески медији често пишу о Србији. Знамо да је то веома лепа земља. Да у Србији живе добри и вредни људи. Мислим да би кинески медији требало да што више пишу о Србији. Недавно сам прочитао да је негде надомак Београда отворено српско-кинеско предузеће, а можда се ради о 100% уделу кинеског капитала. И ваш премијер је рекао да је то највећа инвестиција у последњих 10 или 20 година.
Да, таква сарадња постоји. У овом тренутку је у целом свету актуелна прича о обнављању пута свиле. Шта он доноси Кини, а шта земљама кроз које пролази?
— У априлу сам био у Средњој Азији, посетио сам Казахстан, Бишкек, Душанбе. Тамо су изграђени одлични савремени путеви. Локални возачи, рецимо, у Бишкеку, знају да су то кинески путеви, да је Кина помагала да се они изграде. То је Пут свиле. Са једне стране, то је корисно за средњеазијске земље. Са друге стране, у Кини за сада постоји вишак производних капацитета, тако да је сарадња са средњеазијским земљама корисна и за наше компаније и предузећа. Зато ми сматрамо да сви имају користи од тога.
