Вест да је УЕФА условно дисквалификовала фудбалску репрезентацију Русије након истраге о нередима на утакмици против Енглеске, требало би, истине ради, да гласи: Европска кућа фудбала нашла је начин да одговори на притиске и разлог да казни Русију. Иако би та вест била објављена на званичном сајту УЕФА, она тада не би имала, као што нема ни сада, везе са фудбалом, већ са државом Русијом.
Детерминисање закулисне терминологије
Фудбал прате гледаоци, публика и навијачи. Први гледају преносе утакмица, други на лицу места присуствују њиховом одигравању, трећи не прате толико фудбал колико се труде да помогну својој екипи подршком са трибина —длановима, грлима и транспарентима.
Постоји и трећа група људи, условно, везаних за фудбал — наиме, кад навијач начини неко кривично дело или се понаша супротно прописаним нормама понашања на, у, и око спортских борилишта, он постаје хулиган. Сваки тај хулиган има и презиме, и све податке у личним документима и полицијским управама.
Као што неку трафику у Београду није обио Ром или неку златару у Лондону није обио Србин, већ је у оба случаја реч о човеку са именом и презименом, тако се у Француској на Европском првенству у фудбалу нису међусобно тукли Руси и Енглези, Турци и Срби којима су помагали Парижани… Већ су у свим тим тучама учествовали људи са именом и презименом. Националност и држављанство су само гарнирунг.
Хулигани јесу, што би у Србији рекли, „ван винкле“, али су опет довољно паметни да не могу деловати без циља, мада се често туку туче ради и праве нереде нереда ради. Зато ти појединци, као субкултурна група субкултурне групе, највише воле и најсигурније се осећају у гомили и у том свом „лудилу“ бирају да нешто увек „бране“. То је, најчешће, идентитет кварта, региона, државе, нације, верске групе… Међутим, ти хулигани, као такви, нису изабрани да представљају никога од побројаних чије идентитете и особеност бране, већ су самопроглашени за браниоце.
Дакле, нације, верске и друге заједнице, и државе којима припадају хулигани само су и једино колатерална штета хулиганског каналисања вишка енергије, беса или фрустрација.
На гостовању је дозвољено оно што није код куће
Утакмица финала Купа шампиона између Ливерпула и Јувентуса 29. маја 1985. на белгијском стадиону „Хејсел“ у Бриселу једна је од највећих фудбалских трагедија свих времена. Тог дана погинуло је 39 навијача, а око 400 њих је повређено. После овог догађаја УЕФА постаје ригорознија према хулиганима, а у Енглеској Маргарет Тачер доноси специјални закон о навијачима. Од оне енглеске публике, где је постојао тзв. КОП (према коме су касније у свим земљама названи делови стадиона на коме стоје најватренији навијачи) сада је направљена камерна атмосфера, која личи на позориште.
Дабоме, као што вода увек нађе пут, рђа метал за који ће да се ухвати, а алга стену на коју ће се залепити — тако и хулигани нађу начин да дивљају, па одлазе у иностранство на гостовања. Они који се после дивљања врате у домовину, никад више не могу да добију пасош за време утакмица које играју њихови клубови или репрезентација у иностранству, а кад су домаћини онда преступник има обавезу да се сам јави у полицијску станицу пре утакмице, одседи у њој док траје утакмица и после оде кући. Наравно, ако је на слободи, а ретки такви су на слободи.
Дакле, тај хулиган постаје проблем Енглеске кад се врати у државу. Кад из ње изађе, постаје проблем државе у коју је ушао. Још прецизније, не излази хулиган већ потенцијални хулиган.
Појединци који су се тукли у Француској, а припадници су руског народа, оног тренутка кад уђу у, овога пута Француску, постају проблем Француске, а не Русије. Француска прво као држава, а затим и као организатор Европског првенства има обавезу да води рачуна о гледаоцима у кафићима и домовима, публици на стадионима, навијачима на трибинама и улицама, али и о хулиганима и да им, па и силом, не дозволи да остваре своје „луде“ науме. Дакако, велика обавеза и одговорност је и на УЕФА која, такође, мора да брине да све буде у реду.
Чак и да избаце Русију са Европског првенства и да репрезентацији ове државе забране да учествује на наредним такмичењима, то не значи да неки појединци који су прво појединци па тек после Руси, неће правити нереде у Француској. И правиће их све док органи силе не ураде свој посао.
Дакле, полиција и органи реда су криви, а ако нису кадри да одрже ред на француским улицама, хвала богу ова стара и озбиљна европска држава има и војску — па ће војска сигурно то знати то да реши.
Напослетку, ко хоће — нађе решење, ко неће — нађе оправдање. УЕФА је нашла решење — иако свим разумним то решење делује као оправдање — јер је решење и тражила. Решење за Русију, а не за хулигане.
