Било је увек сукоба међу навијачима када се играло за титулу на европском или светском првенству, али не и тако масовних и интензивних туча, из дана у дан, практично од првог дана шампионата.
Некадашњи фудбалски репрезентативац Србије, познат по својим колумнама о различитим феноменима у спорту, Иван Ергић каже за Спутњик да фудбал не може да се посматра изоловано и да, као и у случају других друштвених појава, треба гледати ширу слику. Поготово што је, како напомиње, реч о фудбалу, који плени толику пажњу широм света.
„Дешавања са навијачима у Француској су последица кризе, не само економске, мигрантске, већ кризе политике и цивилизације као такве“, каже Ергић.
На констатацију да је пре само две недеље одиграно финале Лиге шампиона, клупског такмичења најбољих европских фудбалских клубова, током кога није било инцидентних ситуација, Ергић констатује да је играње националног тима другачије него када то чине клубови.
„Тај национални сентимент је додатно појачан када се навија за националну селекцију у односу на клуб. И то је природно. Претходних деценија и у земљама на Западу, које су се донекле, условно да кажем, денационализовале, и немају толики национални набој, национална селекција је важна. Може да створи еуфорију и осећај припадности и идентитета и хомогенизовања нације. То је још релевантније у овом времену свих могућих криза, од кризе идентитета, до политичких и економских“, истиче Ергић.
Фудбалска геополитика и двоструки стандарди
Оно што уистину не могу једна другој да кажу политичке елите одређених европских држава, могу навијачи, дајући тако свој допринос заштити националних интереса.
Није чудо што су се одмах потукли баш Енглези и Руси, када их је жреб већ спојио у Марсеју. Срби, који немају фудбалску репрезентацију на првенству, дали су свој улични допринос Парижанима у „рату“ против Турака. Побили су се и Немци и Украјинци…
Како ће се у Француској завршити ова фудбалска геополитика још није извесно, упркос томе што је француска полиција добила енглеско појачање и што је УЕФА почела да прети. Европска фудбалска федерација је условно суспендовала Русију са првенства, што значи да наредни инцидент навијача значи њено избацивање са првенства.
То што су се подједнако млатили и бројнији Енглези, који су, по сопственом признању, почели тучу и то обнародовали на друштвеним мрежама, што је брзопотезно са њих скинуто, ником ништа. Управо та политика двоструких стандарда сутра може бити разлог за ново истеривање правде руских навијача које њихову репрезентацију може коштати. Или је то и био циљ одлуке УЕФА.
Зар данас некога уопште чуди политика двоструких стандарда, прави специјалитет Европске уније. Попут оног још свежег са пријемом Косова у чланство УЕФА, све уз кршење сопственог статута када нису ни скривали да је ту политика одиграла кључну улогу.
„Политика у свему игра улогу и сигурно да постоје исполитизовани људи у структурама тих глобалних спортских институција као што су ФИФА и УЕФА. Када погледате све афере и колико је корумпирана та бирократија, не би ме чудило и да су политички корумпирани“, каже Ергић.
Политика је, међутим, и то што су Руси рекли да се упркос свему неће жалити на одлуку УЕФА. Довољно јој је то што је суочена са могућим колективним изостанком атлетичара са предстојећих Олимпијских игара због допинга појединаца. Брзо је реаговано са самог државног врха. Портпарол Кремља Дмитриј Песков је наложио да сви спортски функционери и савези морају да уложе максималан напор како навијачи Русије не би правили инциденте на шампионату Европе у фудбалу.
Смиривање страсти као гашење последица
Смиривање навијачких страсти у Француској је, међутим, тек покушај гашења једног од многобројних пожара у Европи. Довољно је сетити се само новинских написа уочи европског првенства. О фудбалу је мало ко причао, безбедност је била у првом плану.
Али није само тероризам то што изазива оправдан страх сваког обичног становника Старог континента. Све што се у Европи тренутно дешава је разлог за страховање. Од све теже економске ситуације и све тежег доласка до посла у ситуацији када је армија миграната из Африке и са Блиског истока већ стигла, када је напетост између Запада и Русије никада већа од краја Хладног рата, када је јаз између богатих и сиромашних највећи.
Не мора просечан грађанин, односно навијач, о томе много да зна, али то одлично осећа. Формула — пива, туче и игара — није тек тако пала с неба. Сви предуслови за то да навијач прерасте у хулигана су стварани свесно или несвесно, из незнања или из нечијих интереса, а најпре садејством свих тих фактора. Наравно, као колатерална штета наопаке али недодирљиве високе политике отуђених центара моћи.
Фудбал, као најважнија споредна ствар на свету, са највећом армијом „пратилаца“, само је лакмус папир који на прави начин боји оно што се у друштву збива.
Зар то нисмо видели на Максимиру 1990. године, када је уместо фудбалске утакмице Динама и Звезде одиграна туча навијача која је симболично означила крвави крај једне државе.
