Хале Бери се удаје за Митра Мирића! Највећа српска свадба планирана је за Видовдан на Хиподрому Београд. Мост на Ади биће окићен постерима славне глумице, а на пилону ће бити постављен велики звучник са кога ће одзвањати: „Не може нам нико ништа“.
Зашто одмахујете руком и мислите да се неукусно шалимо? Зашто није могуће да се холивудска глумица уда за српског краља свадби?
Добро, ево нешто још остваривије. На пример, наслов: „Мурињо у Звезди“. Зашто је ово немогуће? Португалски фудбалски тренер важи за човека који воли изазове, фудбалски клуб Црвена звезда је већ једном била шампион Европе, па ако би се поклопиле коцкице и неко уложио велики новац у клуб из Љутице Богдана — ето Муриња у Звезди.
Да скратимо, оба ова примера, ма колико деловала као виц — јесу нелогична, али нису нереална и нико не би смео да се клади у супротно. Највероватније се оба сценарија неће десити, али хајде, кладите се.
Пироћанац и Путин
То вам је као и са играма на срећу. Вероватноћа да неко добије седмицу је превише мала, већина оних који уплаћују тикете је свесна да неће бити добитка баш за њих, али нада умире последња, па играју.
Осим Пироћанца и Путина. Наиме, Србија је плодно тло за робовања многим стереотипима, па је један од најпознатијих да је Пироћанац шкрт, те да би као такав хтео да добије на лотоу, али никако не уплаћује тикет. Други стереотип, поготову код једне групе овдашњих медија и дела јавног мњења, јесте да Путин, такође, не уплаћује али добија седмицу. Редовно, из недеље у недељу.
Ваљда им је, мученицима, лакше да себи кажу како „руски диктатор“ отима и срећу по Србији, од тога да признају опет себи како немају среће на коцки. Или да су неуспешни у било чему другом.
О моћи подсвести која је у стању да сваки људски поступак оправда, озбиљни људи су написали озбиљне књиге. И тако подсвест шљака ли шљака, губитницима говори да су победници, грешницима да су правоверни, неукима да су просвећени, а читаоцима: ево Руса. Џаба што их реалност свакодневно разуверава, они не одустају од приче у којој су Руси.
Тако пре неки дан освану наслов: „Нова руска база у Србији: Москва би да у Војводини прави тренажни центар“. Открили људи. Исто као ми за свадбу Хале Бери и Тарми Рићмија.
„Нова руска база“ мора значити да је пре ње постојала или да постоји барем још једна руска војна база у Србији. То што је нико видео није, најмањи је проблем. Видели су неке Русе по Србији, видели су неке Русе у Српско-руском хуманитарном центру у Нишу — значи има ту нешто. Па и Мурињо је био на „Маракани“ или стадиону „Рајко Митић“. Е сад, то што је гледао утакмицу, а не седео на клупи Црвене звезде као тренер, мање је битно.
Нећемо се држати чињеница кад штампано издање константно кубури са тиражом, а сајт константно иште нових и нових кликова. Где ћеш брже до клика него преко „Руса“, „Русије“, „руског“… Па још ако има нека Путинова сличица, ма милиница, као кад тим дневним листом очистите прозор, а оно шкрипи стакло.
Ставиш нешто о Русима и онда они проруски оријентисани кликну да виде јесу ли коначно дочекали, а кликну и они антируски опредељени да виде јесу ли и они коначно дочекали да им у крило падне разлог да оправдају деценијске донације зарађене плашењем грађана „Медведом са Истока“.
Дај да пробам твоје усне, са њих ми се отров пије
Та нова, друга, руска база према „ексклузивним“ сазнањима биће аеродром Ечка код Зрењанина. Џаба што директор Српско-руског центра у Нишу Бојан Гламочлија јасно каже да у Србији слабо функционише систем обуке цивилне заштите и систем обуке ватрогасаца спасилаца, да због тога у руско Министарство за ванредне ситуације месечно шаљу од две до три групе стручњака (30 до 45 људи), па да траже решење да те обуке врше у Србији — њима је то доказ да су у праву.
Као кад би Митра Мирића питали: „Митре, брате, би ли ти оженио ону Хали Бери, онако хипотетичко хипотетички?“, а он одговорио како је срећно ожењен — али никад се не зна, или како је срећно разведен — али никад се не зна. Још ако би додао да воли њене филмове и да јој у „Шифра сабљарка“ одлично стоје наочаре за сунце, ето наслова — „Митар запросио Хале речима: Дај да пробам твоје усне, са њих ми се отров пије“.
После би у даљем тексту било објашњено да је Митар низом питања и потпитања био „навучен“ да каже нешто овако, да никад није рекао да се стварно жени, а да је поменути наслов један стих из неке његове давнашње песме.
Једнако као што после наслова о руској бази иде пасус где јасно пише „идеја је да се на овој локацији за потребе Српско-руског хуманитарног центра из Ниша изгради тренажни центар, односно полигон за обуку људи за деловање у ванредним ситуацијама“ — џаба, Јелена Милић је већ кликнула и изнервирала се, а Дража Анђелковић кликнуо и обрадовао се.
Ко ће да смирује прву, и разочара другог — није њихова брига. Као што ми нећемо бринути кад Звездином тренеру Миодрагу Божовићу навијачи буду говорили: „Ето, доведоше тебе, а могли су Муриња“. За додатне кликове, досољавање са — „Москва је спремна да за те намене издвоји значајна финансијска средства“.
Пошто је лето тек почело, „Руси“ иду кô алва, немојте се изненадити ако за који дан на трафикама видите исти натпис као што је наслов овог текста: „С-400 из Ечке — руски, а наш“. Наиме, познато је да Путин кад ради, ради до краја, па кад већ „прави базу“ и „улаже финансијска средства“, зашто не би и противракетне системе правио. Или поставио. Зашто је Србија гора од Сирије, далеко било.
Јесте да је овде чувенији С-300, али и истраживачки новинари некад нешто знају, па ће зато уместо С-300 бити модел барем једну генерацију после.
Како ће после тог наслова бити Јелени и Дражи, боље да не претпостављамо. А истина? Ма ко те пита. Данас се истина вреднује бројем кликова. И Андрић, бре, постао популаран тек кад је отворио профил на Фејсбуку и почео да поставља делове својих књига, као цитате у статусима. Шта ли ће тек бити кад профил отвори Достојевски?
