„Србију кочи велика блискост са Русијом, а не Хрватска“ и „Путин спрема економску офанзиву на Србију“ два су наслова, у двоје дневних новина, са једном истом поруком која није написана, али је толико експлицитна да искаче између свих слова, а не само редова: Русија је крива за све што вам се дешава, казните је Срби.
Склоните децу, ево Русије
Овакве поруке за српску новинску читалачку публику нису новост, јер готово свакодневно брижни медији најављују грађанима апокалиптичну будућност која се може свести на поруку: склоните децу, ево Русије.
Наравно да Запад и дипломатски извори из Брисела и Београда, на које се позива један дневник, не воле што Србија није на њихов миг брже-боље увела санкције Русији. Такође, познато је од раније да упркос шлеперима новца, свакојаким програмима обуке, округлим столовима и дискусијама — нису успели да промене основни наратив у Србији, а то је да Срби воле Русију.
Међутим, какве то везе има са отварањем преговарачких поглавља између ЕУ и Србије?
Државе ЕУ усклађују заједничку спољну политику, али ни тада нису обавезне да имају истоветне и једногласне одлуке, па тим више делује нелогично да Србија, која је тек кандидат, мора на силу да има исти однос према Русији, или некој другој држави, какав има, на пример, Велика Британија.
У преговарачким поглављима се нигде не помиње Русија, као што се нигде не помиње формално признање „Косова“. Знамо, свакако, да су Русија и Косово суштински важнији од свега другог што уради званични Београд.
Вечерња школа практичне послушности
„Пред Србијом је и даље низ отворених питања које Хрватска, Бугарска, Румунија, али и балтичке земље, кад је реч о осталим поглављима, могу стављати на дневни ред током процеса преговора и успоравати га“, поручују даље извори у медијима.
Избор наведених земаља које могу да на дневни ред стављају „отворена питања“ нема за циљ да утегне материјале које стручни томови задужени за поглавља спремају и да превентивно свеукупно упозори на озбиљност процеса, већ им је једини циљ порука шта Србију чека ако не игра како свирају у Бриселу.
И одмах, као у вечерњој школи за заостале у развоју, следи пример како то практично треба да изгледа: „Саговорници ’Данаса‘ наводе пример Црне Горе које веома брзо отвара поглавља, и наводе да је у њој потпуно другачији политички став, јер се Подгорица дистанцирала од Москве, увевши јој санкције Русији, и самим тим себи омогућила брзо отварање врата и ЕУ и НАТО-а“.
Сад то само ваља применити, и ето Србије у Европској унији. Е, пааа, сад повуци, потегни…То је оно што девојци, пардон Србији, срећу квари.
Нигде се не тврди да је тада осигуран улазак Србије у ЕУ. Притом, неупоредиво су мања условљавања за земље-чланице ЕУ од услова који унедоглед могу да буду постављани земљама-кандидатима за ЕУ. Што је Србија дуже кандидат, то је условљавање дуже.
Зато сви досад донети закони — не само у Србији, већ и у Румунији и Бугарској, на пример — представљају мртво слово на папиру јер су важне политичке одлуке државних врхова, тачније степен послушности тих држава. Тачка.
Самоомађијани Европском унијом, Европском унијом…
Упркос свему наведеном, велики део српске јавности неће да види написано, одбија да разуме прочитано, и као мантру понавља: Европска унија, Европска унија, Европска унија…
Европска унија је политичко-економска или економско-политичка заједница држава, формално суштински и организационо. Свугде осим у Србији. У Србији овај савез 29 земаља представља божанство, вечни идеал као такав, заменицу за „добро јутро“, „добар дан“, „добро вече“, служи се уместо вечере, узима ујутру на гладан стомак, дегустира уместо дезерта…
Паралелно са овим процесом иде мантра и серија текстова где је најчешћа реч „офанзива“ или њене модификације, попут „освајања“, „десанта“… А уз њу иде име руског председника Путина, или само назив државе Русије.
Једино што никако да се договоре сами са собом да ли Русија осваја Србију и Балкан или су они одавно покорени, па Путин држи поклопац да не побегну.
Делује збуњујуће јер из свих тих силних писанија није најјасније да ли је Србија блиска са Русијом или Русија хоће да је освоји са 10 милијарди евра инвестиција.
Извори Спутњика тврде да информација није тачна, али чак и да је тачна, зар није добро да у земљу уђе 10 милијарди евра? Наравно да је добро. Међутим, ехо приче је такав као да то није новац, већ да је то десет милијарди тенкова „армата“ који били распоређени по Србији.
Узгред, процес придруживања Европској унији састоји се, иначе, од три етапе. Земљи се додељује статус званичног кандидата за чланство, затим кандидат започне процес званичних преговора о чланству и најзад, кад преговори буду окончани, земља може приступити ЕУ пошто све земље-чланице ратификују Уговор о приступању. Србија је почела другу етапу.
До ратификације једино сигурно има да буде 10 милијарди текстова који глорификују ЕУ и плаше децу Путином.
