Омар Матин је у Орланду на Флориди протеклог викенда у геј клубу „Пулс“ убио 49 и ранио је још педесетак људи. Непуна два дана касније, Лароси Абала је у једном предграђу Париза ножем убио полицајца и његову супругу. И Матин и Абала изразили су лојалност Исламској држави пре него што су кренули у своје убилачке походе, настављајући крвави низ из Сан Бернардина у Калифорнији, Брисела, Париза у коме је у новембру 2015. убијено преко 130 људи…
Да ли је Запад препуштен милости и немилости исламских џихадиста? Колико је и сам одговоран за ту офанзиву џихадистичког тероризма? Како су терористи променили тактику својих напада и да ли ће се на њиховој мети наћи и Србија?
Одговоре на та питања потражили смо у петак у „Спутњик интервјуу“ са историчарем и спољнополитичким коментатором Срђом Трифковићем, аутором књиге „Сенка џихада“, и доцентом на Факултету за међународну политику и безбедност Слободаном Анђелковићем.
И Омар Матин и Лароси Абала — уосталом, као и многе њихове колеге нападачи из Брисела и Париза — били су познати тамошњим безбедносним службама. Матина је ФБИ у два наврата саслушавао због сумњивих веза са исламистичким терористима, Абала је чак био и осуђен на затворску казну због припреме терористичког напада. Како објаснити те, очигледне, пропусте америчких и француских безбедњака?
„Несумњиво јесте реч о пропусту тамошњих безбедносних служби“, каже Слободан Анђелковић.
„С друге стране, међутим, морамо да имамо у виду чињеницу да се под надзором тамо налази огроман број људи који су радикализовани по различитим основама, тако да је реч о огромном изазову и за службе, али и за сама друштва која се налазе у раскораку између либералних вредности и грађанских слобода које проповедају, и сопствене безбедности.“
„Безбедносне службе сачињавају професионалци, али су им руке везане од стране политичара који, примера ради, не дозвољавају да се прислушкују џамије, иако су оне често места у којима се одвија радикализација потенцијалних нападача“, додаје Срђа Трифковић.
Приметно је да у последње време терористи мењају тактику, све је више напада тзв. „усамљених вукова“ оружјем до којег је лако доћи, што ће рећи да у логистичкој припреми напада није потребна ни нарочито софистицирана технологија нити широк круг учесника у планирању и организацији напада, што их заузврат чини тежим за откривање и спречавање.
Са тим у вези, како објаснити чињеницу да из средина у којима терористи живе и припремају нападе не стижу упозорења и дојаве да се догађа нешто сумњиво?
„То су херметички затворене заједнице које функционишу унутар сопствених правила, где се веома строго поштује хијерархија која је де факто заснована на шеријату. Анкете показују да се припадници тих заједница углавном придржавају шеријатских правила и да се залажу за претварање земље-домаћина у исламску земљу“, наводи Трифковић.
Недавна анкета, извршена међу Турцима у Немачкој, Трифковићевој тврдњи даје за право. Половина анкетираних предност даје исламским законима над законима Немачке, а поврх тога, трећина испитаних изјавила је да би желела да живи у друштву устројеном као у време пророка Мухамеда.
„Другим речима, ту постоји еквивалент мафијашке омерте“, напомиње саговорник Спутњика.
„И тога су свесни и они који би били спремни да сарађују и који не одобравају терористичке методе, и зато се радије опредељују за ћутање.“
А ситуацију је додатно погоршала мигрантска криза. Преко милион људи ушло је у Европу само прошле године, уз мало или нимало безбедносних провера, због чега се сасвим разложним чине упозорења да су са блискоисточним избеглицама, невољницима који беже од рата и разарања, стигли и терористи, и „Европа мало тога може да учини“ каже Слободан Анђелковић.
„Том безбедносном изазову она није дорасла.“
Колико је сам Запад допринео разбуктавању исламистичког тероризма, имајући у виду његову подршку муџахединима у Авганистану против Совјетског Савеза, у Босни и Херцеговини, све до подршке разним џихадистичким групама које се користе у борби против Башара ел Асада у Сирији?
„Западна одговорност је огромна“, сматра Срђа Трифковић.
„Потпомагањем муџахедина у Авганистану пуштен је дух из боце. Покушаји стратега у Вашингтону и Ленглију (седиште ЦИА) да инструментализују, пре свега, сунитски екстремизам, сада се враћа као бумеранг… Додатна одговорност Запада налази се у томе што се борио против секуларног арапског национализма кога је видео као природног савезника Совјетског Савеза. Пропаст тог секуларног национализма младе људе је одвела у загрљај екстремног исламизма, што ће рећи да је Запад ишао на руку џихадизму и пре него што је почео и директно да га подржава у Авганистану.“
Да ли је, и колико, Србија угрожена исламским тероризмом?
Анђелковић указује да Балкан, према проценама, процентуално у односу на број становника, даје највећи број европских бораца Исламске државе, и они, враћајући се у средине из којих су потекли — Босна и Херцеговина, Косово и Метохија, Рашка област — представљају очигледну безбедносну претњу. Ипак, каже Трифковић, „директна угроженост Србије је сразмерно мања у односу на мете високог профила у Западној Европи и Сједињеним Америчким Државама, из простог разлога што, шта год се овде десило, неће имати великог ефекта на Западу. Ако би муслимани овде убијали Србе, на Западу би се мислило да су Срби ионако добили оно што су заслужили…“
А што се Запада тиче, закључује Анђелковић, нови напади су само питање времена:
„Тамошње службе раде свој посао и спречавају нападе, али, као што смо и видели, оне нису свемоћне, и бојим се да ће нових терористичких напада неминовно бити.“
