Бојан Пајтић, председник Демократске странке, члановима своје партије ће на јесењим изборима поставити четири питања: подржавате ли придруживање Србије НАТО алијанси; дајете ли подршку отварању процеса преговарања о реинтеграцији опозиционих странака европске оријентације, изниклих из ДС-a, у јединствену ДС-a; подржавате ли предлог да истополни бракови у Србији добију исти формални статус и корпус права као и друге брачне и ванбрачне заједнице; да ли сте сагласни са идејом да синдикати узму учешће у раду странке кроз партиципацију у органима ДС-a, изборним процесима и процесима одлучивања?
Зашто Пајтић баш сад излази са баш оваквим предлогом активизма? Четири су могућа одговора који се међусобно прожимају и у сва четири је садржана жеља да ДС изађе из мејнстрима и понуди нешто ново. Какво год, али ново.
Први, и највероватнији разлог јесте жеља да пронађе начин да остане на челу странке и буде застава ДС-а. Други, осетио је политички тренутак, или је на њега — не субјективно већ објективним разлозима — натеран, па жели да се наметне западном делу међународне заједнице. Трећи разлог може бити да је једноставно у питању очај. Четврти, и најмање вероватан, да буде кишобран ДС-а, односно да не трчи унутарстаначку председничку трку, већ да се повуче и препусти место, на пример, Зорану Лутовцу и зато оваквим ставовима ставља себе на удар политичких противника, а штити тог неког новог човека на челу ДС-а.
Раскопчавање понуђеног програма
„Предуго смо, на различитим нивоима, таоци вечитих политичких абонената, оног слоја кога је Слободан Јовановић називао ’полуинтелектуалцима‘, слоја који је потпуно невидљив кад се води кампања или даје допринос општем добру или самој организацији, али се, са дигитроном у једној и томпусом у другој руци, до усијања активира када се у странци или држави деле позиције“, критикује Пајтић у свом писму неке страначке колеге и тиме показује да се није предао у трци за председника партије.
„Док српски режим окреће свој брод све више ка Русији, док Путин диктира састав нове Владе, док се на изборима краду гласови, док се у изборној ноћи руши део Београда, док се укида елементарна слобода сваком ко има интегритет, док се грађанска Србија са Сурчина колективно одлива у правцу Берлина, Њујорка, Лондона, опет правимо исте грешке“, пише даље Пајтић очигледно у жељи да се наметне Западу. Ту накану конкретизује радикалном констатацијом да „ДС мора направити искорак који није популаран…… зато ДС треба да се заложи за улазак Србије у НАТО“.
Оправдање да можда хоће да буде онај кишобран ДС-а који поменусмо, назире се из дела писма где каже да се „не разговара се о идејама, него о именима и лицима, без свести о драматичности ситуације у којој се налазе и Србија и Демократска странка, уморне од своје ’политичке елите‘ и престрављење због губитка сваке наде“.
Свесно на маргину
Није ово прво писмо Бојана Пајтића. Подсетимо да је августа 2014. написао „Десет теза о Србији“, где је истакао да „све док је острашћене прве и друге Србије, неће бити Србије“, а вертикала тог текста је била кованица „српска Србија“.
Који је, онда, прави Пајтић? Онај који пре две године пише да смо „народ осудили на вечито ишчекивање коначне одлуке о томе да ли смо Исток или Запад“, или онај Бојан Пајтић који данас тврди „ми нисмо ’исток Западу и запад Истоку‘“?
Чини се да је једини прави Бојан Пајтић онај мудри лалош који непогрешиво проналази пут личног политичког опстанка. То што смо склонији да верујемо како овај „нови“ Пајтић није суштински Пајтић — јер је много више пута понављао да је против него за НАТО, само је додатна потврда његовог инстинкта за политичким самоодржањем.
Тезе о синдикатима и оне о бризи о средњем слоју српског становништва понављају се у низу његових писама за готово све дневне листове у последње две године. Тако је и у овом најновијем. Али поред залагања за НАТО, новост је и залагање за истополне бракове.
Ако искусан, прекаљен, политичар као Бојан Пајтић предлаже Србији НАТО и геј бракове у тренутку кад му је странка у опозицији и једва преко цензуса, а притом је несумњиво свестан да је та Србија већински против ове две новотарије, онда то значи да његово писмо никако није инцидент, већ део плана.
Нови активизам који нуди Пајтић је, наиме, активизам на дуге стазе. Он је човек који, спортски речено, игра на поене, један за другим, без пресинга, закуцавања или нокаутирања. Тако је радио све време његове политичке каријере, па тако поступа и сад.
Нови програм ДС-а — ма колико он укључивао и све сестринске странке настале од ДС-а за четврт века вишестраначја у Србији — гура ову странку на проценат, два, изнад цензуса —али са Бојаном Пајтићем на њеном челу. Понављамо, чини се да је ово свестан избор у овом политичком моменту и под овим околностима. Доцније се он увек може вратити.
