Острвљани данас гласају о европској будућности, а ми у сусрет том догађају разговарамо о спремности Брисела и Лондона на резултате референдума.
Да ли ће референдум изазвати домино ефекат? Зашто ЕУ, без обзира на резултате референдума, више неће бити иста?
Како референдум утиче на европску економију, а ко може да профитира? Због чега је српска јавност заинтересована за питање изласка Велике Британије из ЕУ?
На та питања одговоре су дали наши гости Живадин Јовановић, бивши министар спољних послова СРЈ, Слободан Јанковић, научни сарадник Института за међународну политику, и Махмут Бушатлија, саветник за развој и инвестиције.
— Махмут Бушатлија: Криза је мање политичка, а више економска. Иако развијене земље претендују да су изашле из кризе, то није случај. Брана протоку радне снаге јако ремети односе у Европи, она је настала на претпоставци да имате слободне кретање, капитала, роба и људи, Енглези су се одувек противили томе. Она је и ушла у ову кризу настојањем да добије још више бенефиција. И Камерон је претио да ће изаћи из Европе. Убеђен сам да најмању штету може направити излазак Енглеске из ЕУ, више би је пореметио излазак Грчке.
— Живадин Јовановић: Ово је важан тренутак у историји Европе и глобалним светским односима, можда и преломни тренутак, више симболички. Отуд толико интересовања и подршке од лидера свих већих земаља руководству Британије да остане у Унији. Није реч само о изласку једне чланице, друге економске силе, са перспективом да надмаши Немачку, реч је пре свега о томе да ово илуструје дубоке промене у глобалним размерама. То осећа већина чланица ЕУ, која је у силазној путањи. Бриселска бирократија ту има пресуду улогу, она је постала баласт и један је од разлога изласка на референдум. Други је економска криза, која је побудила економски егоизам.
— Слободан Јанковић: Сама економска криза јача политичке покрете који су за редефинисање или напуштање ЕУ. Што је Она ригиднија и бирократскија, што више смањује суверенитет држава чланица, пропада идеја о њеној суштини. Сва је прилика да се иде ка томе да ће Велика Британија остати чланица, али референдум остаје као могућност, и то је добро. Могу и друге државе да кажу, ако су они имали право на референдум, зашто не бисмо и ми. То је новина.
— Mахмут Бушатлија: Самим изласком Британије из ЕУ, не видим да би та земља упала у кризу. Из Брисела долазе молбе да остану, а не из остатка Европе. Администрација више није то, већ бирократија, а она мора имати кривца за оно што не ради. Добар део кризе у Европи је последица тога што бирократија не ради како треба. За њих је Енглеска кривац, они ће то стално помињати, молити их да не изађу. Они ће преговарати десетак година, читава та заједница земаља заснована је на гомили уговора и сваки је морао да прође парламент. Сваки је морао да га потпише и са Британијом. Сада сви треба да се раскину, али не по договору, ту ће доћи до ко зна каквих проблема, арбитража. Предност Британије над осталим у земљама је то што су они већ прошли унутрашњи референдум са Шкотском. Француска или били која друга земља ће имати тај проблем. Одлазак Британије може да консолидује остале земље. Не бих се сложио да су они друга економија у Европи после Немачке.
— Слободан Јанковић: Вероватно ће се ићи на трансформацију ЕУ, биће једно језгро које ће бити интегрисаније и друге земље које су мање интегрисане. Немачка то годинама покушава да уради на економском плану. САД и транснационалне корпорације доста утичу на ЕУ преко земаља које су безбедносно везане са Вашингтоном. Америка има низ земаља са којима сарађује и може да утиче на ЕУ.
— Живадин Јовановић: Амерички утицај је у великој мери одлучујући, политичким каналима, меком моћи и медијима. Обама се лично обратио Камеруну, као и премијер Канаде, готово свих Г7 се обратило. У овом часу чине се грчевити напори да се Британија задржи, јер је она кључни мост, кључна полуга управљања америчким пословима.
— Слободан Јанковић: Референдум неће утицати на евроинтеграције Србије. Лондон је тај који се навише залаже да Србија постане чланица уније, друга је Италија која такође има велике интересе. Не верујем да ће Британија, бар за сада напустити ЕУ. Британија није усамљена, елите које њоме управљају имају утицаја и на друге земље. Немачка је последњих година стекла непопуларност, јер се залаже за ригидне политике које не доносе бољитак, нису га донеле ни Грчкој. У ЕУ пада стандард, полако, али сигурно се све лошије живи.
— Живадин Јовановић: Последица на Србију ће свакако бити, без обзира на исход, може се предвидети да ЕУ неће скоро изаћи из кризе. Они резонују да земље које желе да уђу у ЕУ Британији не доносе ништа, већ само отварају разне економске и проблеме са мигрантима. Не видим ништа што иде у прилог српској политици убрзаног кретања ка ЕУ, убрзаног давања концесија како би Запад завршио све своје послове на Балкану, а Србија то платила.
Разговарали смо и о односима у региону, првенствено о односима Србије и Хрватске после потписивања Декларације о унапређењу односа и решавању отворених питања две земље. Због чега је баш сада потписана Декларација и зашто потписници инсистирају на томе да то нису урадили под притиском?
Да ли ће односи два народа од сада бити бољи? Због чега се сусрет председнице Хрватске Колинде Грабар Китаровић и премијера Србије Александра Вучића назива историјским?
Одговоре на та питање тражили смо са Тањом Тагиров, новинарком недељника „Време“, и Миодрагом Линтом, председником Савеза Срба из региона.
— Тања Тагиров: Када говоримо о сусрету Вучић — Грабар Китаровић, гаранта мира и стабилности смо већ имали у прошлости. Имамо решавање питања несталих на четвртом месту, а оно је можда питање свих питања. А питања имовине уопште нема на том менију који је потписан. Не верујем да ће се ишта десити. Састале су се особе различитог ранга. Председница Хрватске нема Владу, као и ми. Ми смо је могли имати већ месец и по, али стално нешто чекамо. У техничком мандату потписао је Споразум иако није овлашћен, као и хрватска председница.
— Миодраг Линта: Није суштинска ствар ког су ранга представници држава који су се срели, важно је да су се састали. Важно је нагласити да је мандатар од почетка мандата водио политику помирења, сарадње и стабилности. Нажалост, у региону често нема саговорника на ту тему. Признао је и грешке из прошлости, јер жели трајни мир и стабилност на Балкану. Избеглице нису експлицитно поменуте, али подсећам да је Споразум о сукцесији стратешки важан споразум, у њему се каже да ће свима бити враћена имовина и да ће уговори из рата бити проглашени ништавним.
— Тања Тагиров: Не видим да се било ко може наметнути као лидер региона. Остајем при томе да је све ово за унутрашњу употребу. Што се тиче тајне коресподенције између два кабинета, то је у нормалним земљама немогуће. Процедура је део демократије. Чини ми се да је Карамарко био у игри, наш премијер му је први честитао, иако се није знало на коју страну ће отићи Мост. Не видим Вучића као лидера региона. Он покушава са овим да делимично опере своју неславну прошлост. Није нашао заједнички језик са Милановићем док је био премијер, јер је он током рата био на правој страни, није био ратни хушкач.
— Миодраг Линта: У Хрватској нема политичке воље, двадесет и једну годину од рата води се политика застрашивања Срба. У пролеће и лето хапсе се Срби, да им се поручи да нису добродошли, да су за њих сви Срби злочинци. Милановић је имао три српска министра у Влади, али није ништа учинио да се било који проблем реши. Како је могуће да је у БиХ свима враћено станарско право, а у Хрватској није. Ово је покушај Александра Вучића да та питања из прошлости решимо. Борис Тадић је водио политику лажног помирења, преко леђа протераних Срба.
— Тања Тагиров: Подгорица и Београд имају формално добре односе, као све земље региона које имају проблеме са мањинама. Али је јасно је да о мањинама не брину. Србија не брине о Србима у Црној Гори, Хрватска не брине превише о Хрватима овде… У свим овим државама су мањине и даље, колико год смо заједно живели, на пику као реметилачки фактор. Не воле државу, реметилачки су фактор, без обзира о којој држави говоримо. То су још увек последице рата. Занемарујемо проблеме који тиште обичне људе.
— Тања Тагиров: Мањине нико не сматра реметилачким фактором. Хрвти у Србији имају сва права која им припадају по еврпским конвенцијама и по нашим законима. Проблем Срба је што Хрватска не жели дијалог. Она је од уласка у Унију изгубила интерес да о било чему преговара. Као лопов који је добио сертификат да чини лоше ствари по селу. Кључ решења је у Бриселу и Берлину, да ли ће послати поруку да мора да испоштује договоре.
СЛУШАЈТЕ НАС!
