„Да се никако не долази у ситуацију одбацивања, дизања зидова, одбијања комуникације, неприхватања онога другога. У тој ситуацији је онда све јако тешко и ствара се само мржња која не користи ни једнима ни другима“, оцењује Гросман.
Израелски књижевник Давид Гросман, један од најзначајнијих савремених писаца у свету и један од најозбиљнијих кандидата за Нобелову награду последњих година, био је гост 5. Београдског фестивала европске књижевности.
Гросманове књиге које излазе у издањима водећих светских издавача и преводе се на све више језика, често добијају најпрестижнија признања књижевне критике, али и бројне читалачке публике. По Гросмановим романима „Осмех јагњета“, „Интимна граматика“ и „Види под: ’љубав‘“ снимљени су филмови.
Гросман је за Спутњик говорио о свом уметничком, али и људском виђењу савременог света и места књижевности у њему.
Како видите судбину данашњег света, с обзиром на изазове које пред њега поставља исламски, али и други радикализми и да ли сматрате да се изолацијом Русије може уопште стварати бољи свет?
— Мислим да је одговор сарадња, никада изолација. Кроз релативно недавну историју спознали смо цену тога да једна велика, војно моћна држава буде изолована. То увек води у ситуацију некаквог непријатељства из кога се изроди насиље. А са друге стране знамо сви, сведочимо, живимо једну еру правог рата између западне цивилизације и ислама. Као неко ко живи у средишту, у срцу ислама, могу да кажем из личног искуства да је неопходно за наш живот и за живот западног и исламског света да заједно радимо, и сарађујемо. Да се никако не долази у ситуацију одбацивања, дизања зидова, одбијања комуникације, неприхватања онога другога. У тој ситуацији је онда све јако тешко и ствара се само мржња која не користи ни једнима ни другима.
Наравно, имамо сада и феномен на Блиском истоку звани ДАЕШ. Њихов проблем је у томе што они немају дијалошку природу. То су организације и феномени са којима се не може ући у комуникацију. Они су по својој природи борбени и са њима се та борба мора водити пошто угрожавају све. Али опет у исламском свету постоји много различитости и оних отворених за дијалог. Тако да сматрам да је кључна реч у ствари нијанса, пошто има толико пуно нијанси у исламском свету, и морамо да водимо рачуна о тим нијансама, да их тражимо и да их негујемо, јер иначе врло лако западнемо у предрасуде и у искључивост. А ако будемо искључиви упадамо у следећу замку, а то је да смо само у тој ратничкој улози, да смо само ратници. А ако смо само ратници онда улазимо у ситуацију вечитог рата са неким. И могу да кажем из личног искуства, као човек који је провео цео живот у разним ратовима, да је рат далеко најгоре од свих могућих решења. Био сам војник и ратовао сам, прошао кроз много тога и јако скупо платио стално учешће моје земље у ратовима. Рат је нешто најгоре и најстрашније. Треба увек уложити надљудске напоре да би се избегао.
Колико се у таквом политичком контексту уопште чује Ваш глас као писца?
— Било је година, периода у прошлости када су идеје које смо заговарали моје колеге писци и ја, биле много популарније у израелској јавности. Последњих година смо ми прилично маргинализовани. Једноставно, јавно мњење у Израелу је препаднуто, очајно и људи не виде никакав излаз из ситуације, конфликта у којем се налазе. Тако да се полако све више окрећу екстремизму и национализму. Међутим, иако су те идеје много мање популарне данас, ја никако нећу одустати од њих. Не верујем да је то разлог за ћутање и повлачење, јер сам убеђен да ће у будућности када почнемо да градимо и мир са Палестинцима, када тај дијалог почне, наше идеје бити у ствари онај модел на којем ће се мир изградити.
Једна од најболнијих тема за Вас је израелско-палестински сукоб који траје деценијама. Као познати миротворац како данас сагледавате тај сукоб, где видите решење?
— Мислим да пре решења треба да започнемо процес који би до решења могао да доведе, а то је процес дијалога. Ја бих највише волео да уђем у директан непосредан дијалог са Палестинцима. То је моја жеља, међутим тренутна ситуација је таква да ми непосредно једни са другима не можемо да разговарамо. Потребан је посредник, потребан је међународни „кишобран“, учешће моћних држава које би тај индиректни дијалог омогућиле. И мислим да је решење та наша жеља — палестинска држава поред израелске државе уз све безбедносне гаранције за Израел.
Јунакиња романа „До краја земље“ одлази на ходочашће да не би чула вести о смрти свога сина. Да ли лично верујете да се лоше вести и лоша судбина могу избећи одговарајућим ангажовањем, личном борбом, односом према свету?
Никако, не верујем. Јунакиња романа је у једној потпуно екстремној ситуацији, она је изузетно очајна жена. Наравно, као и за многе друге ствари, и за размену вести треба један да каже, а други да је чује. Е и сада она мисли да ако она није ту да чује вест и ако је неко ко је донесе не изговори, вест се неће ни десити. То је једно мало магијско размишљање којим она покушава да се одбрани од тог очаја у којем се налази. Одлази на то ходочашће, води оца тог њеног сина који ни не зна, у ствари, да има дете и препричава му цео синовљев живот до тада. На тај начин кроз ту целу њену причу која поново живи кроз причање, она покушава да сину убризга нову снагу, нову виталност, нову жудњу и да га тако одржи у животу.
Међу Вашим књижевним узорима је и Кафка, „писац који се не може пропустити“. Да ли Вам данашњи свет понекад изгледа превише кафкијански?
— Не знам како да Вам одговорим на ово питање. Мислим да ако за Кафку има једна добра ствар што је мртав, то је да не живи данас у овом свету. Мислим да би га данашњи свет потпуно излудео.
Шта је по Вама задатак књижевности, уметности уопште, може ли она заиста спасити свет?
— Стварно не знам да ли књижевност има некакву улогу. Задатак књижевности је да вам исприча добру причу. И то је њена суштина коју ми често заборављамо. Наравно да људима књижевност кроз причање добре приче обогати живот, учини га богатијим, занимљивијим. Да ли може да спаси свет? Не знам. Сумњам.
Шта ће бити тема Ваше нове књиге?
— Управо сам почео да размишљам о следећој књизи и имам неколико добрих идеја које ми се врте по глави, али морам да чекам, морам да дочекам да једна од тих идеја постане претежна, да буде најјача, да ме обузме и да ме натера да почнем да пишем. Не знам која ће од тих неколико идеја да превагне, која ће да понесе следећу књигу, али сам се научио до сада да морам да будем стрпљив, да чекам да се то деси.
