Први сајам књига у Андрићграду отворио је легендарни бивши председник Уругваја Хосе Мухика. Његова земља је специјални гост сајма, а Мухика је гост већ старог пријатеља Емира Кустурице који завршава документарни филм о њему. Мухика је у легенду ушао као најскромнији председник на свету, али је његова биографија још много богатија. На политичкој сцени се појавио као герилац, или како се то у његовој земљи каже — тупамарос. Са групом пријатеља пљачкао је банке и новац делио сиротињи. Цену тог „доброчинства“ платио је робијањем дужим од деценије, о чему говори и књига коју је представио на сајму. Касније, када је диктатура у Уругваја пала, а он постао председник и наставио да се бори против сиромаштва, рећи ће да се не каје, јер су банке и банкари највеће зло овог света. Период који је провео на челу Уругваја остаће запамћен као период процвата земље, а он ће бити запамћен као председник који је готово целу своју плату поклањао сиротињи, који није живео у палати, није користио председничке привилегије и који их ни сада не користи.
— Нисам имао прилике да упознам овај део света. Долазим издалека. Пре неколико година спријатељио сам се с једним режисером који је врло познат у овим крајевима, био је у мојој земљи, позвао ме да дођем и упознам ове планине, реку Дрину. Одржао сам једно предавање у Оксфорду, друго у Берлину, те сам искористио прилику да и овде дођем и упознам овај крај. Дивно је комуницирати с другачијим културама, осетити мирис и чути искуства различитих народа, каже за Спутњик Мухика.
Дошли сте да промовишете књигу „Сећања ћелијаша", реците нам нешто више о књизи чији сте Ви протагониста.
— Јесте, то је књига у којој се, мало заједљивим тоном, типичним за области око реке Ла Плате, приповеда о дугогодишњим перипетијама затвореника по касарнама диктаторског режима у Уругвају. Нас заточенике извукли су из затвора и годинама водали по разним касарнама. У књизи се приповеда о томе шта нам се дешавало и како смо живели, с циљем да будуће генерације непосредно сазнају о томе шта се збива у једној војној диктатури.
На срећу, војна диктатура се завршила, можете ли нам нешто рећи о Вашој земљи, Уругвају. То је земља од 3,4 милиона становника, чија је историја, у односу на околне земље, различита. Имате либералну традицију.
— Тако је, али не либералну у економском смислу, већ са становишта различитих слобода, суживота и прихватања различитости. То је мала земља, релативно богата, од 17 милиона хектара земље, а од тога, 15 милиона је плодна земља. То је пољопривредна земља са три и по милиона људи. И 12 милиона крава и 10 милиона оваца у којој, дакле, има више грла стоке него људи, а тако је било током читаве наше историје.
Али, по стицању независности, имали смо читав један век превирања. Изникли смо из братоубилачких борби између две луке, Монтевидеа и Буенос Ајреса. Вероватно је Аргентина више волела да изгуби парче територије него да дозволи да Монтевидео добије предност у односу на Буенос Ајрес, мада не Аргентина, већ људи који су у оно време њоме владали. С друге стране, наша територија била је у вечном спору с Португалијом, касније с Бразилом. Уистину, били смо удаљена провинција старог вицекраљевства Рио де ла Плата, али смо се опустили, а наше локалне сукобе је врло добро искористила Енглеска. Она је помогла у нашем одвајању, јер није хтела да атлантска обала Јужне Америке буде у рукама двеју земаља. Хоћу да кажем да ми нисмо никаква измишљотина Енглеске, већ се она на неки начин понашала као бабица приликом рођења земље.
Потом смо имали тешких стотинак година, интервенционистичке ратове с Бразилом, неколико државних удара и грађанских ратова. Међутим, од 1904. године у Уругвају почиње једно ново друштвено искуство. Да смо којим случајем били земља од 50 милиона становника, говорило би се да је Уругвај измислио социјалдемократију. Зашто? Зато што су, у светлу миграције из Европе, нарочито Италије и Шпаније, започеле реформе. На пример, она која се односила на развод брака, чак искључиво на захтев жене, или она која се односила на проституцију. Проституткама су призната права на социјалну заштиту, и сва друга, или уређење производње алкохола. До тада се жестоки алкохол производио од дрвета, што је био прави отров, опасност по здравље друштва. Затим, још у оно време основан је женски Универзитет, како би се конзервативне породице подстакле да школују своје кћери. Обавезно школовање имали смо много раније. Негде око 1870. године црква се одвојила од државе, Уругвај је у целој Латинској Америци у највећој мери лаичка земља.
Да ли су те и сличне слободе подстицале проституцију или алкохолизам? Да се надовежем на те некадашње слободе, за Вашег мандата били смо сведоци легализације марихуане. Да ли је то утицало да се она више конзумира?
— Политика репресије у свету се показала као тотални промашај. Ако желиш да нешто промениш, не можеш и даље да радиш исто. Ми нисмо поборници конзумирања ниједне дроге, нити подстичемо њено коришћење, али будући да је људско биће тако подложно свему, отворили смо очи за чињеницу да у Уругвају постоји група људи који уживају марихуану. Одлучили смо се за један експеримент, на првом месту да изведемо продају наркотика на тржиште, јер смо имали све више трговаца дрогом по затворима. На другом месту, хтели смо да успоставимо легални режим уживања марихуане, што је омогућило легално конзумирање до извесне границе, а кад уочимо претеривање, да то третирамо као болест. Ако све оставимо у рукама нарко-дилера, штета ће бити непоправљива. Да вам другачије објасним — ако ја пијем две чаше вискија дневно, то можда није добро, али подносим. Ако пијем целу боцу, онда сам болесник и потребно ми је лечење. Према томе, ово не треба да буде питање за полицију, већ питање јавног здравља. То је тај експеримент. Ми не олакшавамо људима да уживају у марихуани, само покушавамо да успоставимо политику која би помогла у том погледу, јер смо још нешто открили — када младићу или девојци нешто забраниш, уистину их подстичеш да то пробају. То повећава мистерију забрањеног.
Да пређемо на латиноамеричке теме. Сведоци смо гашења левичарских влада различитих земаља. Имамо утисак да се поново враћа десница. Како Ви на то гледате, да ли се поново Сједињене Америчке Државе интересују за унутрашњу политику својих јужних суседа?
— Има свега по мало. Али сматрам да је људска историја на неки начин као клатно. Увек је било снага које су се залагале за бољу расподелу добара или за то да помажу слабима, и оних других, конзервативних снага. Термине „левица“ и „десница“ измислила је француска револуција. Али за мене то је стално двојство људског рода, од када постоји. У том смислу, осећам се као брат Исуса Христа, али Исуса Маријиног сина, а не Божијег. Брат Асоке из Индије или Спартака и свих оних који су се у датом тренутку борили за то да човеку буде боље. Према томе, ове флуктуације су, чини ми се, нешто уопштено, не треба се толико плашити на једном континенту на коме смо имали толико диктатура. Поред тога, верујем да је за људе који су изашли из сиромаштва и данас имају шта да једу, све то вредело труда. У овом тренутку јавља се десница која се враћа у снагу, али то није ништа друго до препона на путу. Борба се наставља, идемо даље. Нити смо ми потпуно победили, нити десница може да победи. Оно што називамо левицом увек је имало своје поразе. Људи који су се борили за осмочасовни радни дан у Чикагу и умрли за то, били су побеђени, али данас тих осам сати више не долази у питање.
А нама се у Европи чини да долази. У либералној Европи има све мање радничких права, пошле године слушали смо чак и о људима који раде у пеленама, како не би ишли у тоалет и прекидали посао.
— У једном тренутку историје постојали су робови и могао се стећи утисак да је то крај света. Али робовласништво је укинуто, било је тренутака кад су људи падали ничице пред монарсима, простирали им црвене тепихе, клањали им се. А те ствари које помињете увек ће постојати. Али не можете порећи да живимо боље него, на пример, у доба феудализма. Има странпутица и падова, али људски род је напредовао. А напредовао је зато што је било људи који су губили битке, али и даље се борили. Кад не би било тако, морали бисмо закључити да је свет један ужас. А то би значило да одузимамо младим људима вољу да се боре. Ја не сматрам да је свет ужасан, има тешкоћа, и нико нам не може обећати велики напредак, али све зависи од нас самих.
Не знамо много о политици у Вашој земљи. У каквом стању сте затекли Уругвај кад сте дошли на власт, а у каквом сте га оставили? И с тим у вези, колико сте задовољни док посматрате како неко други сада влада?
— Пре десет година Уругвај је имао 39 одсто становништва на ивици сиромаштва, а данас има 9 одсто. Имао је око 5 одсто гладних, а данас има 0,5 одсто. Ако ми кажете да је то довољно и питате ме да ли смо задовољни, нисмо. Нисмо задовољни. Зато што је моја земља мала, али има довољно богатстава да више нема сиромаштва. И даље има простора за правду. Сматрам да смо прилично напредовали и да је то земља са прилично уједначеном расподелом добара, али ипак морамо подносити тежину контраста капитализма, у свету у којем живимо. Нисмо искључиви, ми смо мала земља, као листак на ветру, а финансијски механизам света поиграва се нама, као и другим земљама. Ми смо најправеднија земља Латинске Америке, најуравнотеженија, где су добра најбоље распоређена. Али пазите, реч је о континенту на којем влада најгора расподела на свету. Ми смо нека врста шампиона у четвртој лиги. Хоћу да кажем, ако правимо поређења на континенту, онда је наша расподела добара добра. Ако упоређујемо себе са целим светом, онда је и даље лоша.
Наше највеће сиромаштво је у томе што смо стари. Наталитет нам је као у европским земљама, с том разликом што нам не пристижу имигранти, док у Европу сви желе да имигрирају. Ово ће ускоро постати врло тежак проблем због трошкова за социјалну заштиту, видећемо да ли ће се то променити. Што се осталог тиче, то је земља која добро функционише, почива на владавини права, нема наглих промена, с дужним поштовањем према страним инвеститорима, земља која се влада према правилима игре. Наша индустријска размена из дана у дан све више зависи од Кине. Али то није случај само с Уругвајем, тако је у целом региону. За Аргентину, Бразил, Парагвај, Уругвај, Кина је на првом месту. Волели бисмо да нашу спољну трговину разгранамо и на друге земље. То није једноставно. Пре петнаест година обновили смо уговор о трговинској размени с Европом, али није било много среће, јер су Пољска и Француска имале бољу понуду, а ми не желимо да се нелојално понашамо према њима снижавајући цене, као што је Аргентина у једном тренутку учинила с месом.
