Одлука Ћамила Дураковића, градоначелника Сребренице, да Србија није добродошла на помен сребреничким жртвама јер тамо 11. јула не треба да буду „они који негирају геноцид“ више је него чудна, имајући у виду да су до прошле године малтене вукли за рукав српске државнике да присуствују тој церемонији.
Али, откуд таква одлука Дураковића који је, према сопственим речима, пријатељ Срба и српског народа?
Прошлогодишњи покушај линча или, ако хоћете, покушаја убиства српског премијера Александара Вучића у Поточарима потиснуо је у други план „сребренички геноцид“ па се то може тумачити као један од разлога за такав Дураковићев потез. Грешку ове године изгледа не би желели да понове.
Наиме, уз сав пијетет према жртвама тог страшног злочина, није претерано рећи да је Сарајево од жртава Сребренице и меморијалног комплекса направило — бренд. А уз то иде и новац који тај комплекс добија. Како је прошле године писао француски информативни портал „Медијапарт“, за 20 година слило се око 200 милиона евра донација за Сребреницу, највише из САД, Италије и Велике Британије (Спутњик је о томе писао такође.) И докле год се 11. јул држи у жижи јавности дотле је и новац који се одваја за тај комплекс сигуран прилив. Са друге стране, ако затреба, Сребреница је увек добар политички тастер у рукама босанских муслимана, окидач против босанских Срба.
Општина Сребреница највише сарађује са Програмом Уједињених нација за развој. Агенција УН уложила је у пољопривреду, механизацију, поправку кућа. Србија је прошле године издвојила око пет милиона евра за развој Сребренице. А сада је непожељна. Са друге стране Дураковић лицемерно каже да је то одлука Организационог одбора за обележавање злочина у Сребреници, а да он сам није крив што се у његовој изјави „Влада Србије“ нашла као прозвана страна.
„Није наш проблем што се држава Србија пронашла у томе. Читав свет има јасан став по питању геноцида који је утврђен судским пресудама, то није патриотски или политички став Бошњака, него је утврђен судским пресудама“, изјавио је Дураковић.
Још лицемерније звучи кад каже да „11. јул нема везе са односом Србије и Сребренице у смислу даљег функционисања и добросуседског односа“. Дакле, Дураковићу не сметају српске паре јер, како каже, не треба мешати „финансијску помоћ Србије од пет милиона евра и потребу породица и жртава да буду фокусиране на комеморацију 11. јула“. Но Дураковић, који је прошле године први реаговао када је српски премијер готово убијен, данас пева другу песму, па каже да „ако је неко покушао милионима да купи или репарира геноцид, онда имамо проблем“.
„Ако је некоме била намера да нас купи, да би ове године дошао овде да га неко дочека аплаузима и да му посипа руже по путу куда долази, онда је у заблуди тај ко је дао средства“, рекао је Ћамил Дураковић.
Да је ипак теза да би долазак српских званичника одвукао пажњу света од Поточара тачна потврдио је и сам Дураковић јер његове речи „да је прошлогодишњи инцидент нанео највише штете људима који су преживели злочине у Сребреници, те да нико више не жели таква искуства у Меморијалном центру“, говори да им није стало ни до српског извињења, али ни до сопствених жртава, него до маркетинга који 11. јул њима доноси.
Дакле, као што рече Александар Вучић, српски премијер:
„Они су код нас увек добродошли. А и ми смо били код њих.“
На ту тему огласио се и председник Републике Српске Милорад Додик речима да су лидери Србије увек добродошли у Републику Српску.
„Сребреница је Република Српска. Да ли поводом обележавања страдања у Сребреници треба неко да дође или не дође, то је увек ствар оних који позивају и наравно оних који су позвани да ли ће да се одазову“, поручио је Додик.
Дакле, да резимирамо, или је Дураковићу засметала пажња Запада која испада да је више, са годинама, посвећена српским званичницима који посете Поточаре, или чињеница да су они ти који неће да прихвате српску руку помирења јер би тако „сребреничке жртве“ полако почеле да падају у други план.
