Најновији развој догађаја на релацији Моска—Анкара и отпочињање нормализације односа између Русије и Турске су, по свему судећи, и најава да би гасоводне цеви ипак могле да буду поринуте на дно Црног мора.
Шефови дипломатија двеју земаља срели су се већ други дан по четрдесетоминутном разговору руског председника Владимира Путина и турског Реџепа Таипа Ердогана, који је пак уследио након Ердогановог писма Путину у коме је изразио жаљење због турског обарања руског борбеног авиона СУ 24.
У саопштењу после сусрета Сергеја Лаврова и Мевлута Чавушоглуа назначено је да је међу неколико питања о којима су разговарали била и енергетика.
Да ли ће изненађујућа брзина развоја догађаја, како су то оценили аналитичари, поготово када је у питању укидање економских санкција Турској, значити и брзе договоре о даљој судбини „Турског тока“?
Одмах по отпочињању нормализације односа са Анкаром, руски министар енергетике Александар Новак је изјавио да Министарство од руске Владе очекује упутства за пројекат гасовода „Турски ток“.
Само дан пре, руска гасна компанија „Гаспром“ је саопштила да би могла одмах да одмрзне пројекат „Јужни ток“, ако се политичко окружење промени, изјавио је заменик председника Управног комитета те компаније Андреј Круглов.
„Турски“ или „Јужни ток“
Да ли је извеснија изградња „Турског“ или „Јужног тока“?
Заменик генералног директора руског Фонда националне енергетске безбедности Алексеј Гривач за Спутњик каже да се оба пројекта тичу истог циља, али да је тешко да оба могу бити реализована истовремено.
„Сада нема места изјавама које се тичу замрзнутог ’Јужног тока‘ којим је требало да се гас испоручује кроз Буграску, Србију, Мађарску до Баумгартена у Аустрији“, наводи Гривач.
Он сматра да ће много зависити од активности и позиција Турске и Бугарске, која ће од ових земаља показати веће интересовање за пројекат „Јужни ток“.
„Ако су Бугарска и друге европске земље спремне да раде на том пројекту изградње цевовода по дну Црног мора у правцу југоисточне Европе, онда су тржишта Бугарска, Турска, Грчка и Италија. То би подразумевало садашњи обим испорука у регион југоисточне Европе плус испоруке гаса на југ Италије преко пројекта ’Посејдон‘ у којем учествују италијанска фирма ’Едисон‘ и грчка ’Депа‘. Они су потписали меморандум о могућој сарадњи са ’Гаспромом‘ и сада процењују могућности“, напомиње Гривач.
Он подсећа да „Посејдон“ почиње на територији Грчке и да би за његове потребе требало изградити гасовод у Турској или до Бугарске.
На питање Спутњика ко би био пожељнији партнер — Турска или Бугарска, заменик генералног директора руског Фонда националне енергетске безбедности каже да, без поговора, обе државе као партнери имају своје плусеве и своје минусе.
„Што се тиче ’Турског тока‘, у сваком случају постоји могућност да се изгради један крак, који је намењен искључиво турским потрошачима. У овој ситуацији став Брисела не би могао да утиче на реализацију тог пројекта“, каже Гривач.
Он напомиње да Турска тренутно купује до 15 милиона кубика руског гаса, који иде преко Украјине и Балкана. Изградња директног крака би, указује он, омогућила Турској да одустане од ове руте.
„У сваком случају, за изградњу ’Турског тока‘ потребно је у потпуности нормализовати односе Москве и Анкаре. Седам месеци смо били у клинчу“, наглашава он, али подсећа да је и пре тога било нерешених питања са Турском јер није био потписан низ докумената о сарадњи у оквиру „Турског тока“.
„Није довољно само да се договоримо о изградњи гасовода, требало би да се договоримо и о дугорочним аранжманима“, упозорио је Гривач.
Да Русија није коначно одустала од пројекта „Турски ток“ или „Јужни ток“, најавио је председник Русије почетком јуна, нагласивши да је за то потребан јасан став ЕУ.
„Нисмо коначно одустали ни од једног пројекта — ни од ’Јужног тока‘, ни од ’Турског тока‘. Нама је само потребан јасан став Европске комисије — јасан, разумљив, недвосмислен. Тога засад нема ни за један од ових пројеката“, истакао је тада Путин.
Европа је свесна да је замењива
Нова ситуација на релацији Москва—Анкара, која се променила готово преко ноћи могла би да убрза кораке на том пољу. Поготово што Русија не одустаје од „затварања“ Украјине за транзит гаса ка купцима у Европи по истеку садашњег уговора 2019. године.
Потребе Европе за гасом расту, а Норвешка, после Русије највећи европски снабдевач, смањује производњу.
Генерални директор „Србијагаса“ Душан Бајатовић у интервјуу у емисији „Енергија Спутњик“, која ће бити емитована у понедељак, 4. јула, у разговору са Јелицом Путниковић, изричит је у тврдњи да ће неке варијанте „Јужног тока“ бити.
„Нека варијанта ’Јужног тока‘ ће се сигурно градити. До 2035. године Европи ће због пада производње, мимо овога што сада увози, требати додатних 150 милијарди метара кубних годишње“, навео је Бајатовић.
Он каже да политичке околности иду ка смиривању, да сва превирања и сукоби морају да се заврше неком равнотежом.
„У сваком случају ћемо доћи до момента када ће економски интереси победити политичке. Неко ће рећи да је то нонсенс, да су увек најважнији политички интереси, али политички интереси увек извиру из економских“, закључио је Бајатовић.
Компанија „Гаспром“ ових дана је проценила да ће потребе Европе за увозом гаса до 2025. године бити најмање 100 милијарди кубних метара годишње, а до 2035. године и 150 милијарди кубних метара.
Европа је, притом, свесна своје замењивости када је у питању тржиште за руски гас. Поготово после Путинове посете Кини 2014. године, што је само потврђено недавним пријемом руског председника у Пекингу, при чему је енергетска сфера једно од кључних питања у тим односима.
„Гаспром“ и кинески ЦНПЦ потписали су 2014. споразум на 30 година, вредан 70 милијарди долара, који предвиђа испоруку 38 милијарди кубика руског гаса по источној маршрути.