Енглеска никад не губи. То што их је са европског првенства у фудбалу избацио Исланд не мења почетну констатацију. У политици су готово из сваке ситуације извукли максимум. Припишимо то снази, стратегији, памети, већој спремности на ризик од других, али је крајњи резултат увек добар по њих. За 43 године чланства у Европској унији Енглеска је увек била повлашћенија од других чланица.
Европска унија је пак од Европске економске заједнице прерасла у конфедерацију држава које вежу заједнички интереси. На путу од конфедерације ка (можда) неком већем и чвршћем систему, Европска унија се претворила у пропис. С једне стране је то добро, али кад дође до пререгулације, онда је то једнако лоше као било који српски шалтер. Бирократију нико не воли. А ЕУ је постала једна врста синонима за бирократију. Добро је што све може да се заврши на једном месту — као што политичари у Србији деценијама прете да ће направити, али им се нешто не да — али је лоше кад је превише тога што је регулисано.
И онда то једном — пукне
Кад се интереси овако описаних Енглеске и Европске уније сударе, до сада је побеђивала Енглеска, како поменусмо. Међутим, после референдума којег се „одрекао“ и онај који га је расписао, ствари више нису исте.
Европски парламент одмах је позвао Европску унију да активира Члан 50 Лисабонског уговора за захтев за излазак Велике Британије из ЕУ. Председник Европске комисије Жан Клод Јункер упитао је током расправе у овом телу Најџела Фаража — зашто је ту.
„Морамо да поштујемо британску демократију и то како се она изјаснила“, рекао је Јункер након чега су му британски посланици аплаудирали. „Ово је последњи пут да овде аплаудирате… И мало сам изненађен што сте овде. Борите се за излазак. Британци су гласали за излазак. Зашто сте ви овде?“, рекао је том приликом Јункер.
Међутим, ни лидер британске евроскептичне странке није остао нем, већ је констатовао: „Зар то није смешно? Кад сам дошао у овај парламент пре 17 година и рекао да желим да будем на челу кампање за излазак Британије из ЕУ, сви сте ми се смејали, али се сад нико од вас не смеје“.
И висока представница ЕУ Федерика Могерини истакла да британске власти морају уважити на референдуму изражену вољу већине британских грађана и то „претворити у стварност“ без оклевања јер „никаквог раздобља неизвесности не сме бити… нема напола чланица ЕУ…“. Једино је нешто блажи став имала немачка канцеларка Ангела Меркел саопштивши да се британским властима мора дати времена да покрену поступак изласка.
Иначе, Члан 50 Лисабонског договора о ЕУ гласи да свака држава-чланица ЕУ може да донесе одлуку о изласку из Уније. Да би се започео тај поступак, држава мора формално да обавести Брисел о таквој намери, после чега следи процес преговора о поступку изласка, узимајући у обзир основе њених будућих односа са Унијом. То каже пропис.
С друге стране, премијер Енглеске Дејвид Камерон рекао је у првом обраћању парламенту после „брегзита“ да Лондон „за сада“ неће формално тражити иступање из Европске уније, што значи да неће „активирати“ Члан 50 Лисабонског споразума. Међутим, Камерон је истовремено рекао да парламент не би требало да блокира жељу народа да изађе из ЕУ.
Европска унија није исто што и брак
Чему понашање Брисела као неке врсте увређене младе или остављеног ђувегије? Зашто наднационална конфедерација држава показује симптоме фрустрираног супружника? Савез чланица Европске уније није баш у потпуности као брак, већ је то савез из чистог интереса. А интерес је имала и ЕУ, а не само Енглеска.
Да ли је Европској унији сад стварно у интересу да Енглеска оде? Зашто не покушавају да је зауставе? Па није то, опет понављамо, брак, па да неко ту некога мора да моли и да због сујете то не (у)ради.
Очито да онима који стварно одлучују у ЕУ, а то нису све чланице, никако не одговара још неки нови излазак из ЕУ, да знају да нешто морају да учине како би Енглеска само била пример, али никако и правило.
Може се тумачити и да тим терањем Енглеске да што брже изађе желе да изазову контраефекат — да сад њих Енглеска моли да остане, али то озбиљни људи не раде ни да спасу брак, а не да се то очекује од озбиљних држава или конфедерације држава.
Биће, дакле, да Европска унија савршено свесна да јури сопствени реп, да је превише оптерећена са превише проблема, да је демократија у дефициту, да је прерасла своју структуру и да та структура пуца као колена код човека који се нагло угоји. И тако свесна већ дуго зна да нешто мора да учини, а никако то не чини. И онда ју је „брегзит“ отрезнио.
Међутим, као и после сваког мамурлука или после сваког буђења, свест је помућена, па су и потези равни инцидентима. Намерно кажемо инцидентима јер се никакоу свему овоме не види јасна стратегија, систем и правила. И требало би да се виде.
Европска унија је била толико самозадовољна да чак није до краја прописала ни шта стварно значи Члан 50 Лисабонског уговора. Нема ту много конкретног, па уколико до договора приликом изласка неке чланице не дође — чланство аутоматски престаје две године након обавештења.
Енглеска можда никад не покрене свој излазак из Европске уније. А ако га и покрене, пређашње искуство учи да ће највероватније извући максималну корист из свега. ЕУ је и тога свесна. Али је немоћна. Поручују Енглезима да осим слободног кретања робе, услуга и капитала, мора бити и слободног кретање грађана. Референдум је, између осталог, управо рекао супротно.
Зато нервоза у ЕУ. Ова организација није у стању никога да условљава, свесна је поруке коју јој је дао „брезгит“ — ма колико Енглези ништа нису урадили зарад ЕУ, већ искључиво себе ради — али нема решење. Притом не жели да губи. Али ће изгубити. Откачени топ на палуби брода поразбија брод.
