Годину дана по Стаљиновој смрти совјетска влада упутила је владама САД, Велике Британије и Француске, службену белешку са иницијативом да се придружи НАТО-у, који је то одбио.
Северноатлантски савез би, отворен за приступање других европских земаља, стварањем ефикасног система колективне безбедности у Европи, био од изузетног значаја за јачање мира у свету, наведено је, између осталог, у белешци совјетског руководства за пријем у НАТО. Оценивши га као пропаганду, НАТО је, међутим, одбацио предлог СССР-а.
Захтеву за пријем у НАТО претходило је неколико покушаја Москве да успостави сарадњу са западним савезом објашњавајући то потребом отклањања безбедносних ризика.
Јасна идеолошка поларизација међу земљама победницама Другог светског рата по његовом окончању је врло брзо довела до прегруписања снага.
САД и земље Западне Европе су 1947. почеле да раде на стварању савеза спремног за случај конфронтације са СССР-ом. У марту 1948. године Белгија, Француска, Луксембург, Холандија и Велика Британија потписале су у Бриселу споразум о економској и културној сарадњи и озваничили формирање „колективне самоодбране“ против могућег агресора. Бриселски споразум се зато сматра првим кораком ка оснивању Северноатлантског савеза.
Историја покушаја Москве да уђе у НАТО
СССР је понудио сарадњу. Почетком 1949. године министар иностраних послова Андреј Вишински послао је у Лондон белешку у којој је предложио да размотре учешће Совјетског Савеза у организацији Одбрана западног савеза, претече НАТО-а. Запад је то одбио, а Северноатлантска алијанса је и формално основана 4. априла 1949. Међу оснивачима су биле САД, Канада, Британија, Француска и још осам европских земаља.
То совјете није спречило да опет понуде сарадњу. У септембру 1949. године, на 4. заседању Генералне скупштине УН, Совјетски Савез је поднео иницијативу за потписивања „Пакта света“ — споразума о унапређењу мира међу пет великих сила — СССР-а, САД, Кине, Велике Британије и Француске. СССР је предложио да велике силе не користе силу или претњу силом и позивао све државе да реше спорове и разлике искључиво мирним путем. САД и друге НАТО земље су одбиле предлог.
Та идеја „Пакта света“ подгревана је још два пута, 1952. и 1953. године. Безуспешно.
Јануара-фебруара 1954. године, годину дана након Стаљинове смрти, у Берлину, на састанку министара спољних послова четири силе, Совјетски Савез се залагао за њихово приближавање на простору две Немачке и предложио мере које би спречиле евентуално одвајања Европе у две супротстављене војне групе. То као и предлози о „Паневропском споразуму о колективној безбедности у Европи“, међутим, нису прихваћени.
Убрзо након тих разговора у Берлину, 31. марта 1954, совјетска влада је упутила владама САД, Велике Британије и Француске службену белешку, у којој је исказала заинтересованост и спремност да буде примљена у НАТО.
Током априла НАТО је расправљао о иницијативи Москве и 24. априла закључио да је одбије, оценивши то пропагандним потезом СССР-а.
Нису имали шансу
Шансе да Совјетски Савез постане члан алијансе су, по оцени аналитичара, биле мале. То је било јасно још 1945. године када се САД доказао као нуклеарна сила бацањем атомске бомбе на Јапан.
„Европа има светлу перспективу. Не требају нам Руси“, пише у свом дневнику Винстон Черчил. Он је 5. марта 1946. године у свом говору у Фултону, сматрају историчари, најавио почетак Хладног рата између Запада и СССР-а.
У исто време земље Источне Европе су у сфери утицаја СССР-а. У Немачкој, у зони под контролом Совјета, успостављена је социјалистичка држава. Комунисти који су имали јаку позицију у Француској и Италији, што је Запад хтео да заустави, по оцени историчара су такође разлог због кога СССР није имао шанси да уђе у НАТО.
По одбијању Совјетског Савеза у НАТО је, међутим, примљена Западна Немачка.
Логичан след свих ових догађаја је било успостављање Варшавског пакта 14. маја 1955. године, који је окупио европске социјалистичке земље под вођством Совјетског Савеза као противтежа НАТО-у.
СССР је ипак 1956. предложио НАТО-у да закључе пакт о ненападању. Одговора није било, а Хладни рат је настављен.
Још један покушај уласка земље у НАТО је предузео тадашњи председник Русије Борис Јељцин 20. децембра 1991. Потом су НАТО и Русија 22. јуна 1994. потписали оквирни документ „Партнерство за мир“, али Русија никада није позвана да приступи том пројекту.
У Паризу је 27. маја 1997, потписан Оснивачки акт о међусобним односима, сарадњи и безбедности између Русије и НАТО-а. Након тога Северноатлантски савез је, иако је обећо Горбачову да се неће ширити на исток, у своје редове примио 12 држава Источне Европе и почео да се примиче границама Русије. Баш како је недавно оценио бивши чешки председник Вацлав Хавел констатујући да источне границе НАТО-а треба да буду западне границе Русије.
Вероватно су и сви лидери НАТО-а увек тако и мислили.
