„Рекао сам да су гости лидери који исписују историју, за вас се може рећи да сте отац своје државе“, обратио се уводни говорник на експертском форуму на самиту НАТО-а у Варшави црногорском премијеру Милу Ђукановићу.
Историјски подаци кажу да је независност Црне Горе од Турске потврђена још у 19. веку на Берлинском конгресу 1878, али НАТО ће почети да рачуна историју два века касније, од 2006. када је Ђукановић издвојио Црну Гору из савеза са Србијом. И никако то не раде случајно.
Три процеса активирана после „Дејтона“
Кад на самиту северноатлантске војне алијансе назову Ђукановића оцем државе, НАТО тиме Милу одаје признање за успешно спроведен — мање антисрпски, а више антируски пројекат. То је кључ читаве приче у којој је било важно да се Црна Гора осамостали.
Постоје хроничари који сматрају да је одлука о одвајању Црне Горе од Србије била донета још крајем деведесетих година, односно, непосредно после потписивања Дејтонског мировног споразума.
Наиме, постојала су три процеса Запада који су активирани одмах после „Дејтона“, и сва три су била антисрпска, а уједно и антируска.
Први је подршка отцепљењу Космета — која је изведена преко терористичке Ослободилачке војске Косова. Други је подршка отцепљењу Црне Горе — која је изведена преко Мила Ђукановића. Трећи процес јесте подршка слабљењу Републике Српске и њено евентуално укидање — која (досад) није изведена.
Ниједан од та три процеса револуција 5. октобра 2000. године није успела да промени, јер су лидери тадашње демократске опозиције, помало и наивно, веровали да Запад не разуме Србију због Милошевићевог режима. Непосредно након промена било је неких уступака, улагања… Међутим, суштина политике Запада према Србији је остала иста.
Према истој матрици ни Ђукановић није променио одлуку о осамостаљењу, иако је отишао режим Слободана Милошевића.
Који је интерес Америке
У оба случаја разлог је веома једноставан — у питању су интереси Сједињених Америчких Држава. Ти интереси никако не зависе од режима или појединаца у Београду. Могу, једино, да буду бруталније или мање брутално спровођени.
А интерес Америке био је да потенцијалног руског савезника одвоји од изласка на море.
Ђукановић је, свој део посла урадио до пред сам крај, и НАТО, односно Америка као послодавац има жељу да га јавно похвали. Можда и да га додатно охрабри да читав процес доведе до самог краја, односно да Црна Гора и формално постане чланица Северноатлантске алијансе.
Није остао дужан ни главаш Мило, па је — као сваки унајмљеник који зна да је замењив — имао потребу да се реваншира и додатно докаже. Констатовао је како је „Евроатлантски простор суочен с новим претњама и изазовима који су разноврснији, комплекснији и опаснији него у време Хладног рата“.
„НАТО је опет на прекретници“ истакао је Ђукановић и „геостратешки аналитично“ појаснио да непредвидивости и изазови долазе и са истока и са југа, да су на испиту демократске вредности на којима се темеље „наша друштва, и да НАТО у њиховој одбрани мора проширити своје деловање и ван својих граница“.
Све ово због тога што Милу послодавац није дао сат за 20 година рада, већ само јавну похвалу. Све ће се завршити кад Ђукановић буде носио нешто око руке.
