„Након Мојковца смо изгубили државу и нестали са мапе света, а након Дубровника угрозили смо неке темељне елементе црногорског друштва. Треба да извучемо наук и стриктно следимо националне интересе Црне Горе“, поручио је у Парламенту Црне Горе тамошњи премијер Мило Ђукановић и додао да ни једно ни друго није било у интересу Црне Горе.
Ђукановић је ту несувислу опаску изрекао као одговор на питање Александра Дамјановића, посланика СНП-а, да премијер појасни на шта је мислио кад је на прослави десетогодишњице независности 21. маја рекао да „више не смемо да се нађемо ни пред Мојковцем, ни пред Дубровником“.
И бежању дође крај
Милу Ђукановићу је све речено, а он је све што је могло да буде речено рекао. Сад пева лабудову песму. Од константног посипања пепелом за сопствена чињења од пре четврт века прешао је на потирање сопствених речи од пре четири месеца кад је на Божић 7. јануара саопштио да „обиљежавањем јубилеја Мојковачке битке, маркантног дијела историјске вертикале државног и националног утемељења, савремена Црна Гора показује да не заборавља и да поштује своју славну прошлост“.
Постоји само једна важна истина која Милу Ђукановићу није речена. Или он неће да је чује. Дакле — можеш да бежиш од човека, можеш да бежиш од људи, можеш да мењаш идеологије, вере… али никад не можеш да побегнеш од себе.
Зато је тренутно на делу својеврсни апсурд у којем Ђукановић, заклањајући се иза наводних интереса Црне Горе, ради све због себе, тако што бежи од себе. Џаба.
Посипање пепелом за Дубровник је у политици дозвољено, чак и легитимно, ма колико тај Дубровник из 1991. помогао успону самог Ђукановића. Па и Вук Драшковић се посвађао са сопственим романима, зашто не би могао Ђукановић да се покаје за чин који и дан данас изазива много контроверзи?
Међутим, бити на челу Црне Горе, а пљувати њену славну прошлост, наводно зарад те Црне Горе — није политички, већ бесрамни дилетантски чин. Наиме, Мојковац је за понос Црне Горе, Србије, свих Срба, свих Црногораца и за изучавање на војним и школама морала. То је аксиом.
„Живјело наше српство!“
„У сваком случају кажите господину Пашићу да нам је зло и добро заједно са Србијом, њена судбина и наша је“, одговорила је Црна Гора Влади Краљевине Србије која је тражила мишљење под притиском аустроугарског ултиматума 1914. године.
Србија је, подсетимо, у то време имала 4,5 милиона становника, Црна Гора 446.000 становника, а Аустроугарска 55 милиона становника.
После званичне објаве рата Србији, црногорски краљ Никола Петровић, као врховни командант, издаје наредбу о мобилизацији црногорске војске, а Црна Гора пристаје на предлог српских власти да имају заједнички генералштаб за српску и црногорску војску, као и један план за ратне операције.
„Црногорци, судбоносни час је куцнуо. Црно-жути барјак који од давних времена к‘а мора притиска душу југословенских народа развио се да тај народ сад потпуно уништи, да његове слободне представнике Србију и Црну Гору прегази. Црногорци, крв се лије на Дунаву, Сави, Дрини, лије се на границама наше моћне заштитнице Русије и њене савезнице Француске. Па сад ко је јунак, на оружје. Ко је јунак нек следи корацима два стара српска краља. Да гинемо и крв пролијевамо за јединство и слободу златну. На нашој су страни Бог и правда. Нисмо шћели ми, наметнут нам је рат. Примите га као увијек, примите га српски и јуначки, а благослов вашег старог краља пратиће вас у свим вашим подвизима.
Живјели моји мили Црногорци!
Живјело наше мило српство!
Живјела наша моћна заштитница Русија и њени савезници!“.
Претходни цитат део је прокламације краља Николе црногорском народу у листу „Глас Црногорца“. После тога је све било баш како је краљ Никола прокламовао.
Мојковац — црногорска вертикала
Чувена Мојковачка битка је вођена 6. и 7. јануара 1916. године у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска краљевине Црне Горе, на челу са дивизионаром сердаром Јанком Вукотићем, успешно зауставила аустроугарску офанзиву чиме је омогућено повлачење војске Краљевине Србије преко делова Краљевине Црне Горе ка Јадранском мору и Крфу.
У тој, у најбуквалнијем смислу, народној војсци Црне Горе — јер нису имали чак ни војну одећу, а опрема и наоружање су били превише оскудни — учествовао је и Блажо Ђукановић, деда Ђукановићев по коме је и Мило наденуо име свом сину. То понављање имена предака је у најбољој традицији Црне Горе и Србије.
Зашто је Ђукановић — који свакако јесте синоним за политичког конвертита, али никако није ни политички глуп ни наиван, те се сигурно није излетео — рекао такву јерес, па је потом поновио у Парламенту?
Зато што то у визији Црне Горе из његове агенде није јерес. Он не гради Црну Гору, већ нову Црну Гору. Она стара, права и истинска Црна Гора је себе одувек сматрала делом српства. Оно што Ђукановић, очито безуспешно, од ње покушава да направи јесте све супротно.
Мило је решио да гради нови идентитет Црне Горе не на темељу, зидовима и крову оне часне државе, већ на разлици са Србијом. Важно је бити антипод Србији, а то се итекако уклапало и уклапа се у геостратешке планове оних којима одговара нестабилан Балкан и који хоће да имају неког ко таласа.
Мојковачка битка представља све супротно од онога што пропагира Ђукановић. Вертикала и основна вредносна порука Мојковачке битке немају ниједну додирну тачку са политичком и моралном вертикалом Мила Ђукановића.
Међутим, тај херојски чин мојковачких јунака и даље живи у Црној Гори. Докле год он живи, живеће и сазнање о аутохтоности Црне Горе и Црногораца — који су део српства и који се тако осећају.
Чак и да Црна Гора уђе у НАТО, док год у њој живи идеал Мојковца, она може бити враћена самој себи. А Ђукановић је потрошио више од деценије да је окрене од ње саме. Зато сад не може, неће и не сме назад.
Према томе, та за сваког часног Црногорца бедастоћа од изјаве, суштински не треба да изненађује кад је у питању Мило. Не због тога што ће Ђукановић и сопствено презиме да прода ако добије добру цену, већ због тога што она представља континуитет Бритвиног извршавања задатка да од српске Спарте направи српски антипод. Очигледно узалуд.
