Како је рекао, досад је пракса показала да на Балкану веће проблеме представљају етничке тензије у БиХ, Македонији, Црној Гори, а посебно на Косову. „Питање неколицине несрећника који су затечени у околностима које далеко надилазе њихове могућности да се супротставе току историје, не може да представља прворазредни проблем за безбедност Србије или региона“, истакао је Радић.
Упитан на основу каквих критеријума се одлучује у које земље ће затвореници отићи, Радић је навео да упоредо са америчким партнерима из НАТО-а постоје и друге земље са привилегованим статусом, попут Израела или Тајвана, али и државе које настоје да буду у добрим односима са Вашингтоном али из одређених разлога не могу да се позиционирају као њихови блиски савезници.
„За те земље карактеристично је да су у транзицији или да су државе које би са једне стране хтеле да уђу у НАТО, а са друге и не баш. Морамо се суочити са тим да је Србија земља која би истовремено и желела да буде партнер САД, али и да сачува војну неутралност како би наставила да се креће између четири фамозна стуба спољне политике — Америке, Русије, Европске уније и Кине — истовремено“, истиче он.
У таквој ситуацији, објашњава Радић, уколико српске власти желе да стекну референце према Вашингтону, избор је или упуштање у мисије вишег ризика како би се доказало доследно партнерство, што српско јавно мњење ни у ком случају не би прихватило, или да се та доследност покаже путем прихватања затвореника из Гвантанама.
Истовремено, Михаил Нејжмаков са Института за глобализацију и друштвене трендове каже да, иако је затварање Гвантанама било предизборно обећање Барака Обаме, он не верује да ће тај притворни центар бити затворен за мандата актуелног америчког председника.
„Обама се суочио са веома озбиљним противљењем Конгреса поводом предложеног затварања затвора Гвантанамо. Готово сви републиканци, укључујући и Макејна, били су против затварања, сматрајући да ако се нађу у другим земљама веома опасни затвореници могу да представљају за САД и њене интересе много већу опасност него кад се налазе у Гвантанаму“, каже он.
Разматрало се и питање о транспортовању затвореника из Гвантанама у затворе који се налазе на територији самих Сједињених Држава, али представници Конгреса су се изјаснили против те идеје, аргументујући свој став страхом становништва да присуство посебно опасних затвореника на територији САД може привући пажњу припадника радикалних организација. Обама се тако нашао у тешкој ситуацији, и зато је ове затворенике предао на бригу другим земљама.
Нејжмаков, међутим, наводи да ипак постоје одређени безбедносни ризици да присуство затвореника у Србији може привући различите терористичке групе, додуше не из угла терористичких напада, већ више као уцене политичара те државе, а као пример навео је случај када су исламски радикали ухватили израелске војнике а потом их мењали за своје саборце.
Када је реч о самим затвореницима, у питању су Мухамади Давлатов из Таџикистана, лингвиста по образовању, који жели да свој каријерни пут настави као преводилац, док други, Мансур ел Дајфи, потиче из Јемена и жели да се бави информатиком. Обојица су, према речима њихових адвоката, пристојни људи, које је страх да се врате кући, а желе да наставе своје животе након толиких година затвора.
И амерички амбасадор у Београду Кајл Скот изразио је захвалност Србији што је примила два бивша затвореника из америчког војног затвора, оценивши да је сада важно да они буду интегрисани у српско друштво.
Ово је први пут да се у Србију шаљу притвореници из Гвантанама, где ће после овог трансфера остати укупно 76 притвореника.
Иначе, озлоглашени затвор „Гвантанамо беј“ постоји од 2002. године и представља логор за лица осумњичена за противзаконито помагање исламских терориста. Највише је заробљеника из Авганистана и Ирака. Временом је постао синоним за место у којем је кршење људских права свакодневица, док су америчке власти у једном тренутку чак и признале да су истражитељи у Гванатанаму користили забрањене технике испитивања, укључујући лишавање сна, екстремне температуре, гласну музику и везивање затвореника у болним положајима.
Јануара 2009. године, председник Барак Обама потписао је налог којим се затвор распушта.
