Пријемом двојице затвореника из злогласног затвора Гвантанамо отвара се питање њихове интеграције у српско друштво. Без обзира на „топле људске приче“ о томе како је „Србија део света“ као и да ће бившим затвореницима бити обезбеђени часови српског језика и упознавање са овдашњом културом, питање је како ће се људи који су трпели вишегодишњу тортуру уклопити у непознато поднебље.
Психотерапеут Зоран Миливојевић каже за Спутњик да је тешко одговорити на питање могу ли се „гости из Гвантанама“ интегрисати у српско друштво јер имамо премало података о њима. Према његовим речима, ми не знамо за шта су они били оптужени, колико су били у затвору и да ли су се на неки начин променили. „Чим их Американци пуштају, значи да више не виде неку велику опасност од њих“, оцењује он.
Теоретски, људи могу увек да промене начин размишљања и њихова интеграција у српско друштво је могућа. У реалном, животном смислу, све ће то зависити од тога где ће они бити, у каквом окружењу, колико су и даље верски фанатични, каже Миливојевић.
Државни пројект
На питање могу ли људи који су годинама трпели тортуру у једном моменту да „пукну“ и почине злочине, саговорник Спутњика каже да таква опасност увек постоји. Кад је неко 20 година затворен, онда се прилагођава том окружењу и усваја његове навике, тако да је велики проблем код дуготрајних затвореника кад крену у живот и схвате да се толико тога променило у средини из које су отишли у затвор, објашњава Миливојевић.
„Овде имамо специфичан случај да су они пролазили кроз нешто што је била нека врста тортуре, с једне стране, а са друге стране долазе у културу која је њима потпуно страна. Ја сад не знам одакле су њих довели у Гвантанамо и шта је њихово окружење, али је дефинитивно Србија нешто ново за њих. С обзиром на то да је у питању државни пројекат, верујем да ће добити неког андрагога, да ће имати некакву психолошку помоћ, да ће им држава помоћи да се уклопе. Е сад, да ли ће да ’пукну‘ — не верујем, оно што може да се деси, ако им је овде буде неприхватљиво, да се врате у своју природну средину и наставе по старом“, каже Миливојевић.
Он додаје да повратак у њихову природну средину увек постоји као опција, јер могу да побегну из Србије. „Кад кажем природну средину, мислим на муслиманску заједницу, државу која им је културно ближа и у којој се они осећају као код куће“, објашњава Миливојевић.
Забава за банана-државе
Социолог Јово Бакић, професор на Филозофском факултету у Београду сматра да се наши „гости“ из Гвантанама „никако неће уклопити“ у српско друштво. Он додаје да постоји низ непознаница у вези са бившим затвореницима, али оно што је јасно је да је овде реч о „својеврсној трговини“.
„Видели смо да је Викторија Нуланд дошла у Београд 11. јула, кад је била комеморација у Сребреници, и она је речју није поменула у време кад су Бошњаци нападали овдашњу власт. Дакле, наша власт је примила те несрећнике из Гвантанама за које не знамо да ли су терористи или нису и због чега су уопште били тамо, и ту просто видимо једну перфидну спољну политику Сједињених Држава која се забавља са разним банана-државама по свету, које је сама великим делом и створила. И онда, ако сте непослушни, кажу вам — ви не признајете геноцид у Сребреници, а ако сте послушни па примите ову двојицу — геноцид у Сребреници нема много везе. Једноставно, то само показује у каквом свету ми данас живимо“, каже Бакић за Спутњик.
Он претпоставља да ће они бити примљени у неком релативно пријатељском окружењу, унутар неке муслиманске заједнице у Србији, што би требало да им олакша прилагођавање. Међутим, упозорава Бакић, не зна се да ли су ти људи били на правди бога у Гвантанаму или је реч о опасним терористима.
Заташкавање срамоте
„Ако су опасни терористи, они ће, ако буду у муслиманској средини, покушавати да врбују домаће муслимане у такве организације. Свакако, они ће бити под присмотром безбедносних служби, али све је то, с једне стране, покушај Барака Обаме да испуни своје давно дато обећање да ће он Гвантанамо затворити, као једну огромну срамоту за САД, што је срамота широм света позната, а с друге стране, он користи те банана-државе, у које и ми спадамо, као испомоћнице у прикривању или заташкавању те срамоте“, каже Бакић.
Миливојевић оцењује да је реч о државном пројекту, и око тих људи ће бити државна безбедност и разноразне државне контроле, јер „не сме држава да се обрука да они негде побегну или изврше самоубиство или поново постану радикални исламисти“.
„Мислим да ће имати мало измењен идентитет, да ће бити ’студенти‘ или нешто тако. Те ствари се раде прикривено и пратиће се првих годину дана шта они то раде, имаће неку помоћ и некога ко се брине о њима и ко се с њима дружи. Тако да, док они дођу до становништва, биће под неким прикривеним идентитетом и људи неће ни знати да су то они“, закључује Миливојевић.
