За мање од 24 сата од покушаја војног пуча у Турској, турски председник успео је да врати полуге власти у своје руке. Покушај државног удара у тој земљи је четврти по реду од 1960. године, али и први неуспешан.
Владимир Ајзенхамер са Факултета безбедности за Спутњик каже да је историјска ситуација данас битно другачија него што је то био случај у пучевима када је срушен Мендерес или када је Кенан Евран завео своју војну диктатуру, или пак када је „меким пучем“ 1997. године срушен Ербакан.
„У том периоду турска армија била је перципирана као гарант стабилности секуларизма и кемализма, и турско друштво тада је војску видело као спасиоце из прилично незгодних ситуација. Мендересова Демократска партија се понашала ауторитарно, код Еврановог пуча имали смо левичарско насиље, а Ербакан је такође био неумерено и претерано исламистички настројен, па су у очима турског народа тадашњи пучеви изгледали оправдано“, објашњава Ајзенхамер.
Како каже, ситуација данас очигледно није тако једноставна.
„Сведоци смо дубоке поларизације турског друштва и чињенице да је турски народ одговорио на Ердоганов позив и голорук изашао пред дуге цеви, чиме је стављено до знања да ће, ако пуч треба да успе, доћи до великог крвопролића са несагледивим последицама. Ово је јасна порука свима који верују да се стара времена могу вратити — период војних пучева у Турској је прошлост“, сматра Ајзенхамер.
Према његовим речима, неуспеху пуча доприноси и чињеница да је Ердоган врло успешно од 2002. године радио на томе да сломи моћ турске армије, па сада због разједињене војске у покушају његовог рушења није учествовао читав војни врх.
Такође, оно што је за пучисте врло важно није само како ће се ситуација одигравати на унутрашњем плану — добијањем легитимитета оружјем, већ је круцијално и да вас неко споља препозна као носиоца власти.
„Тешко је поверовати да једна војна фракција која очигледно не чини главницу војске може да се упусти у овакав авантуристички подухват без неке гаранције споља и да ће, у неком моменту, војна хунта бити призната, а нови режим препознат. Међутим, ко год да је стајао у позадини или је био сагласан са овим покушајем, очигледно је врло брзо пучисте пустио низ воду. Коначно, видели смо да су се сви битни светски актери, и Запад и Русија, врло брзо изјаснили у правцу легитимно изабране Ердоганове власти“, наводи Ајзенхамер.
И Миша Ђурковић, научни саветник Института за европске студије слаже се да пуч није успео пре свега захваљујући томе што је Ердоган, током 14 година владавине, успео да овлада свим структурама друштва и себи направи много јаче упориште у ономе што се назива „дубока држава“ од онога што је имао Ербакан некада.
„Поучен искуством својих претходника систематски је радио на обарању војне снаге и бриљантно је користио процес европских интеграција за наметање политичке контроле над војском. С друге стране, у унутрашњој политици успео је да нађе комбинацију модернизације економског развоја и ретрадиционализације која је страшно битна великом делу народа, што му је и донело велику подршку грађана“, објашњава Ђурковић.
Према његовом мишљењу, Ердоган је очекивао пуч, јер се о државном удару спекулише већ годинама.
„Ердоганова изразито авантуристичка спољна политика у Египту и Сирији довела је до тога да се Турска нађе изолована и у сукобу са свим великим играчима, преко Немачке и још неких земаља ЕУ, до Русије. Лошем положају турског председника допринели су и врло чудни односи са Кином и Ираном, али и контроверзни односи са САД, од чијих појединих структура Ердоган верује да му прети највећа опасност“, објашњава Ђурковић.
Индикативно је и то што је баш у овом тренутку, каже наш саговорник, турски лидер пружио руку помирења Русији.
„То се по правилу ради онда када очекујете да ће удар доћи са неке друге стране. Са Русијом је сукоб очигледно био око Сирије, али Русија није фактор који се бави обојеним револуцијама и пучевима, то ипак раде неке друге силе, на које је чини ми се и указао премијер Јилдирим када је упозорио да ће свако ко буде дао подршку Гулену бити сматран непријатељски настројеним према Турској“, каже Ђурковић.
Као главног организатора пуча турске власти означиле су Фетулаха Гулена, имама који, подсећа Ђурковић, од 1999. живи у САД, где је добио зелену карту упркос противљењу ФБИ и Министарства правде, а чији су гаранти у Америци бивши агенти ЦИА.
„Гулен се сматра једним од сто најутицајнијих људи у свету, на челу је џемата Хизмет који делује у стотину земаља, конгломерата који годишње обрће милијарде долара и има паралелну структуру у Турској коју чине болнице, школе, универзитети и медији“, каже Ђурковић позивајући се на Зборник Института за европске студије — „Турска регионална сила?“.
Поред Гулена, који је своју умешаност у државни удар демантовао, у Турској постоји још један битан фактор, противник Ердогана — снаге секулариста које сматрају да верно бране наслеђе Ататурка, присутне међу урбаном елитом — интелигенцијом и новинарима, али и међу војском.
Саговорници Спутњика се слажу да ће Ердоган полуге власти повратити на најбруталнији начин и немилосрдно се обрачунати са непријатељима, као и да је пред овом земљом период дубоке нестабилности на унутрашњем и спољнополитичком плану, јер ће ситуација са Курдима ескалирати.
Како кажу, питање је и у којој ће мери Ердоган покушати да ову ситуацију искористи за промену устава, супротно жељама ЕУ и западних партнера.
