Прво што упада у очи људима који су макар мало упознати са савременом историјом Турске — ово није први пут да се војна лица баве спортом који се зове „заузимање власти“. Само што су били ефикаснији у њему 1960, 1971. и 1980. године. Овога пута баш нису били срећне руке. И број војника који су учествовали у нередима био је веома мали, да не кажем безначајан, док су им командовали не утицајни високи војни званичници, већ извесни Мухарем Коса. Не ради се то тако, господо.
Под два — нелогичне, будаласте акције „пучиста“. Зашто су, ког ђавола, пуцали из тенкова на празан парламент Турске? Зашто су из хеликоптера гађали владине зграде — између осталог, седиште Обавештајне службе? Док се Ердоган обраћа народу на аеродрому „Кемал паша Ататурк“ у Истанбулу, хеликоптери бомбардују председнички дворац у Анкари. С којим циљем?! Ове зграде се не гранатирају, већ заузимају. Зашто их нису заузели? Једноставно није било људства. Чак се говори да их је било самo 500 људи! Председнички дворац је покушало да заузмe 13 људи!
Под три — ниједан медиј није објавио захтеве пучиста, нити њихов програм. Никакве пароле, манифести, програми, леци — глупо, личи као да неки наоружани лудаци почињу да врше терор у Анкари и Истанбулу, не покушавајући да објасне своје акције. За успешан пуч је, осим војне силе, потребна и легитимна власт — посланици парламента, макар регионални и локални званичници, опозиционарни политичари и новинари, опозициони медији који убеђују народ у своју тачку мишљења. Блогери, улични организатори и унапред припремљена маса незадовољног народа спремна да изађе на улице. Ништа од овога „пучисти“ нису имали. Треба рећи и да се прецењује подршка народа Ердогану. На улице није изашло тако много присталица турског председника колико се потенцира у медијима. Ради се о свега неколико хиљада у Истанбулу, док у Анкари није изашао нико. Али за такву силу пучиста и то мало људи је било довољно да их разоружа.
Под четири — слаба воља побуњеника. Више од 100 „пучиста“ је ухапшено. Оваква предаја оних који су знали на шта иду говори да војници нису горели од жеље да умру, нејасно за кога и за шта.
Под пет — Ердоган се показао као прави јунак — лично је пред људе на аеродрому у Истанбулу изашао да каже да „остаје са својим народом“ и да је неким чудом избегао смрт након напада пучиста на хотел у Мармарису. Народ треба да уздише, да плаче и радује се у исто време. Рејтинг пробија све рекорде.
Под шест — турски лидер је говорећи пред својим присталицама на аеродрому назвао пуч „поклоном Алаха“. Он је нагласио да ће овај догађај омогућити да се војска очисти од „бандита“.
Под седам — Ердоган је моментално оптужио за војни пуч Фехтулаха Гулена, опозиционара-емигранта, који је побегао у САД након свађе са њим. Гулен се одмах оградио од сваке подршке пучистима, међутим, званична тачка гледишта Анкаре: То је Гулен, и није искључено да иза њега стоје присталице исламизације Турске. У ово нико не верује осим телевизијских гледалаца, али ни не мора, јер је то њима и намењено.
Горе наведене чињенице нас наводе на следеће закључке:
— Да је војска боље припремила смену власти, она би и успела. Пример за то су ранији успешни војни пучеви у Турској из прошлог века.
— Овако како је пуч изведен, он није имао шансе за успех. Никакве. Пет стотина људи је могло да угуши лично обезбеђење председника. Досад је већ ухапшено више од 6.000 особа, под оптужбом да су умешани у покушај промене власти, и треба очекивати да овај број још расте, јер ће Ердоган искористити ову ситуацију да уклони све своје неистомишљенике, без обзира на то да ли су оптужбе истините или намештене.
— Оптужбе за организацију пуча, не против конкретних лица унутар турске елите већ против Гулена, говори да правих пучиста… Није ни било? Да се радило о озбиљно припремљеној војној операцији, Ердоган би одмах био блокиран, а не би био бомбардован празан председнички дворац у Анкари.
— Приче да су САД подржале пуч су доста натегнуте. Само се треба сетити на којој телевизији се Ердоган први пут обратио народу преко скајпа? Си-Ен-Ен Турк. Која телевизија је директно преносила његово обраћање са аеродрома? Си-Ен-Ен Турк. Која телевизија је читаву ноћ бесомучно вршила пропаганду против пучиста? Си-Ен-Ен Турк. И на крају, лидер које државе је први дао подршку турском председнику? САД.
— Након свега што се десило, Ердоган има све шансе да потури уплашеном народу нову форму власти — сурову председничку републику, чији ће сви конци власти бити у његовим рукама. Са тим циљем је највероватније све ово и било изведено. Пучисти су били искоришћени, а да сами нису знали шта раде, и зато су тако лако и предавали оружје, без икаквог отпора.
Једном речју, спектакл, симулација, и сада ће Реџеп Тајип Ердоган, консолидовавши око себе одређени слој друштва, добити подршку за реформе Устава и прелазак на суперпредседнички систем.
