Главна вест из Турске — већ трећи дан — гласи да је Реџеп Тајип Ердоган велики победник. Почело је од војног пуча у ноћи између петка и суботе, а завршено је са (до сад) ухапшених 6.000 људи, више од 30 смењених војних лица, ухапшених 2.839 војника, 140 чланова Уставног суда, 48 чланова Државног савета и смењених 2.745 судија.
Епилози победе
Зашто је Ердоган победник?
Прво, и најједноставније, јер пуч није успео. Међутим, то никако не значи да је у питању пораз пучиста, већ је управо реч о снази одбране режима турског председника. Ердоган, то је друга важна ствар, сигурно неће пропустити прилику да се обрачуна са противницима. То већ показују и наведени подаци.
Треће, уследиће „проветравање“, односно реформа војске и служби безбедности, али ово „реформа“ читајте као приближавање или прилагођавање турском председнику, а не као институционалну реформу. Тим потезом Ердоган ће ослабити делове „институција силе“ који су били „избушени“ са стране, а са којима је и без бочних утицаја од доласка на власт имао извесну врсту проблема.
Четврта — свакако и најважнија ствар — јесте да све упућује на то да је Ердоган знао за пуч. Питање је само да ли је све направио како би предупредио неки далеко озбиљнији пуч или је све сам исценирао.
Војска као стална опозиција
Републиканска народна партија, Партија националистичког покрета и прокурдска Народна демократска партија нису противници којих се Ердоган плаши и који могу да га угрозе тако што ће због њих изгубити већинску подршку народа. Војска, као чувар Ататурковог секуларног наслеђа, и делови полиције су за њега далеко озбиљнији противници. Дакако, ни они нису довољно јаки да дођу на његово место. Али сметају.
Сметали су му и пре три године кад је у полицијској акцији приведено неколико десетина кључних Ердоганових пословних и политичких савезника због оптужби за корупцију. Оптужбе су стигле управо од делова оружаних и полицијских снага, које неки називају паралелним структурама у Турској блиским Мухамеду Фетулаху Гулену, муслиманском свештенику и идеологу.
Гулен је вођа покрета Хизмет (на турском — служење другима), који постоји око 50 година и има милионе симпатизера, не само у Турској, већ и широм света. Вредност капитала који овај покрет поседује процењује се на око двадесет милијарди долара (највећи турски дневни лист „Заман“, телевизијска станица, банке). Гулен данас има 75 година и четврт века живи у Пенсилванији (САД).
Гуленов покрет био је главна подршка Ердогановој Странци правде и развоја кад је први пут дошла на власт 2002. и помагао је Ердогану у обрачуну са секуларним структурама у полицији и правосуђу. До отвореног сукоба између Ердогана и Гулена дошло је пре три године, управо после поменутих хапшења.
Извор Спутњика, а то пишу и неки хроничари турске политичке сцене, каже да Гулен и покрет Хизмет имају — да не употребимо неки јачи израз — блиске везе са ЦИА. Поједини аутори тврде да постоје документовани подаци који показују да је мрежа Гуленових школа током деведесетих послужила као покриће за 130 оперативаца ЦИА у Узбекистану и Киргистану, који су као наставници енглеског језика шпијунирали за америчку Владу.
Неки од добрих познаваоца турских прилика кажу да је Гуленов покрет „имао прсте“ у готово свим превратима и пучевима у Турској, почевши од 1961, 1970. и 1981. године, па и у антивладиним демонстрацијама од пре три године.
Ко је организовао пуч?
Да ли су Гулен и Химзет имали улогу и овом неуспелом пучу? Сам Гулен је то одмах демантовао, а Ердоган захтева од америчког председника да, ако су партнери, испоручи Гулена Турској. То што Ердоган сад тражи Гулена од Американаца, говори више о томе да жели и тај проблем да реши, па је ово добра прилика за „паковање“.
Било како било, у питању је био контролисани хаос у режији турског председника.
Једино отворено питање јесте да ли је све направио сам како би предупредио неки далеко озбиљнији пуч, тако што је пресрео информације о њему, или је све исценирао преко својих људи у противничким редовима.
У првом случају би, према логици ствари, а и искуству које има, сачекао да види хоће ли га неко са стране о томе обавестити. На пример Американци.
Потом је кренуо да плете мрежу. Пустио је пучисте да помисле да могу да остваре свој наум, односно кренуо им је у сусрет. У другом случају је знао историју пучева у Турској, свестан је противника у војсци и онда им је само дао идеју.
Гулену, а ако су тачне инсинуације и ЦИА, свакако да пуч не би сметао. Мада, наивно је помислити да Америка подржи око 30 генерала да у некој држави изведу пуч и да то не успе. Мада, и ЦИА је у толико других случајева испала неспретна, јер је бахата и мисли да је најбоља и најпаметнија на свету. Уосталом, пре неки дан су признали да нису најбоље проценили исход „арапског пролећа“.
Оно што иде у прилог тези о Ердогановом контролисаном хаосу јесте и чињеница да народ не може победити силу која је решена да нешто оствари. Не може то ни у Енглеској, а не у Турској. Такође, упада у очи и податак да је народ, који у то време у Турској обично седи у кућама, кренуо на улице и отишао на тачно одређене локације.
Пре годину дана Ердоган је расписао изборе како би променио устав и уместо парламентарног увео председнички систем власти у Турској. Сад ће му тај посао бити неупоредиво лакши.
