Војни аналитичар Милован Дрецун сматра да је Мило Ђукановић променио политику када је схватио да САД желе да максимално потисну руско присуство на Балкану, које САД и НАТО сматрају својим двориштем. Ђукановић је оценио да подршком тој политици може да учврсти своју власт, рекао је Дрецун у емисији „Свет са Спутњиком“.
„Црна Гора је за НАТО маргинална земља. Њима је битно присуство у Бугарској и Румунији због Црног мора, у балтичким републикама, да могу константно да врше притисак на Руску Федерацију. Црна Гора је небитна, али у смислу довршавања посла на Балкану, потпуне елиминације руског утицаја, који је и те како присутан код огромног дела грађана Црне Горе, посебно код српског народа, ипак је важна“, каже Дрецун.
С обзиром на то да је Србија у програму „Партнерство за мир“, полемише се о томе да ли може да остане острво неутралности на Балкану. Дрецун подсећа да ће следеће године, када Црна Гора и формално уђе у Алијансу, Србија бити у апсолутнoм НАТО окружењу, и да због тога мора да води овакву политику.
„Сучељавање с њима може само да нам нанесе штету, политичку и не дај боже неку другу. Дакле, ми морамо да имамо што је могуће снажније партнерске односе с НАТО-ом, без чланства. Викторија Нуланд и амерички амбасадор у Београду су рекли да САД неће стављати Србију пред избор Русија или Америка. То је сасвим довољно за једну овако малу земљу као што је Србија. Из истог разлога нам треба и што боља сарадња са Црном Гором, то је и најбоља заштита за Србе у тој земљи“, закључује Дрецун.
Војни аналитичар, пуковник у пензији Горан Јевтовић, међутим, сматра да је Србија одавно „НАТО подручје“, а да чланица Алијансе није само из једног разлога — што њено територијално комадање није завршено.
„НАТО прима оне који имају решене границе и друге важне проблеме, зато ни Украјина не може да постане члан, колико год да жели. Да би нека земља прошла у чланство, мора да прође вишегодишњи програм реформи, Црна Гора га је пролазила пет година, Македонија и БиХ су у њему. А шта би значило да су нас примили у време Тадића и Коштунице, имали смо оружану силу од 110 хиљада људи у миру и 458 хиљада у рату, знате ли шта је то за НАТО, примити војску која је јача од оружаних снага Велике Британије“, каже Јевтовић.
Он оцењује да су циљеви НАТО агресије били пораз наше војске, отимање Косова и Метохије и отцепљење Црне Горе, и да су сви ти циљеви реализовани. Питање Црне Горе у склопу Балкана из војно-стратешког угла изузетно је битно и треба да се посматра шире, као и питање Македоније и БиХ, каже Јевтовић и образлаже свој став хипотетичким сценариом:
„Једна ваздушно-десантна бригада Русије у брдима Црне Горе везује бар неколико дивизија НАТО-а. Црна Гора је била носећи део такозваног југозападног војишта југословенског ратишта, које се налазило у јужном војишту европског ратишта. Она је важна због војно-географских процена. За нас је тај простор двоструко битан, прво због српског народа који тамо живи, али и зато што се тај простор везује за Рашку област. Њихова војска сада изводи вежбе близу Пљеваља“.
Продуцент Ројтерса Јакша Шћекић, уз констатацију да односи премијера Србије и Црне Горе одавно нису били овако добри, каже да Србија не треба много да се бави Црном Гором, пошто је она независна земља. Не треба да будемо њоме опседнути, улазак у НАТО је њихов проблем, они га решавају, на референдуму или не, каже Шћекић.
„Много се бавимо тиме какве ће реперкусије на Балкан имати то што је Црна Гора чланица НАТО-а, а мало говоримо о томе колико је Црна Гора далеко отишла у евроинтеграцијама, има отворена 22 поглавља, Србија само два. Она о томе треба да води рачуна, треба да брже напредује. С друге стране, Црна Гора се не бави Србијом, да ли ћемо ми ући у НАТО, они се баве собом. Проценили су да не морају да иду на референдум, то је њихов проблем, њихова ствар, зашто бих се ја бавио Црном Гором или Хрватском? Од тога немам ни плус ни минус. Ако Црна Гора одлучи да учествује у НАТО операцијама, ићи ће црногорски војници, а не српски“, каже Шћекић.
Он ситуацију у Црној Гори не сматра напетом и оцењује да референдум није увек најбоље решење, подсећајући на недавна дешавања у Грчкој, чији су грађани сматрали да влада треба да преузме одговорност за одлуке, а не да то пребацује на народ.
„Референдум се ипак догодио, али је Ципрас морао да пристане на много горе услове Европе. У Великој Британији два кључна заговорника ’брегзита‘ су се повукла после резултата референдума. Волео бих да се политичари у мојој земљи не извлаче на референдум. Колико смо имали референдума о Косову, излазност на једном је била преко 90 одсто, он је испоштован, али ја вам говорим о реалности — где ми живимо данас“, примећује Шћекић.
Он сматра да се енергија нашег друштва беспотребно троши на питање уласка у НАТО и да је најбоље да Србија буде чланица ЕУ, јер „нит нас ко зове, нит ми то хоћемо у овом тренутку“.
„То ћемо питање решавати за 10 година, за те нове политичаре ће НАТО агресија бити као Други светски рат за моју децу, оставимо да они одлучују о томе“, закључује Шћекић.
