Наш истакнути редитељ и директор фотографије Божидар Бота Николић је лауреат овогодишње почасне награде „Слобода“ Филмског фестивала у Сопоту. Ова награда додељује се за допринос филмској уметности представнику филмске професије у фокусу. Ове године је то била филмска камера. Божидар Бота Николић је за Спутњик говорио о овом и о другим признањима, како је пре много година открио Бреда Пита, да ли је Данило Бата Стојковић био бољи глумац или пријатељ, као и о томе шта нам данас у земљи недостаје да би се стварали филмови на којима ће одрастати генерације.
Иза Вас је велики број снимљених филмова, и скоро исто толико примљених награда. Шта Вам значи ово тек пристигло признање?
— Са свима који добију награде па кажу да то њима није много важно, ја се не слажем. Мени је много битно и много ми прија. Када сам снимио свој први играни филм, добио сам „Златну арену“ у Пули, и од тада стално добијам неке награде, пресрећан сам, и не смета ми уопште, него напротив, волим да их добијам и трудим се да их добијам. Морам да Вам се похвалим да сам прошле године у Битољу добио „Милтон Манаки“, једну од највећих сниматељских награда. У региону, на простору бивше Југославије, нико други није добио то признање, а последњих десет година само је уручивано оскаровцима. А ова у Сопоту ми је посебно драга зато што су Сопотски фестивал почели да воде млади људи и дали му једну потпуно другу димензију. Много ми значи што се младим људима свиђају моји филмови.
Редитељ сте култних југословенских филмова као што су „Балкански шпијун“, „Три карте за Холивуд“, „Балканска браћа“… Број ваших редитељских остварења је знатно мањи у односу на филмове где сте били директор фотографије. Зашто се више нисте посветили режији када Вам то тако добро иде?
— Добро иде, али сам почео доста касно. Проблем је у томе што се тешко налази новац. Ви направите филм, после тај филм заради велике паре, и то зараде они људи који су вам дали паре за филм — продуценти. Али је интересантно то да увек морате да их молите да вам дају да направите филм, да би они зарадили паре. Никада ми то неће бити јасно. То је највећи разлог, режирао бих сада филмове, али ме мрзи да јурим паре и да убеђујем неке људе да имам добар сценарио и да бих направио добар филм.
Највише пројеката сте реализовали током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Колико је тадашња држава полагала на домаћу кинематографију?
— Полагала је доста. Стално су се мењали закони, па су предузећа могла да добију новац од државе само ако праве филмове, и онда су се и предузећа трудила да филм буде добар, да се реализује и да добије награде. Јер према наградама су се добијале паре. Ако вам уруче „Златну арену“ за филм, ви онда од Министарства културе добијете материјална средства за следећи. Али онда се све то претворило у Филмски центар. Они деле неки новац, праве неке конкурсе, али стиче се утисак да стално исти људи добијају те паре.
Шта нам данас у Србији недостаје да би се стварали филмови на којима ће одрастати генерације? Да ли су паре једини проблем? Шта су била ваша тадашња стремљења, о каквим сте филмовима сањали Ви, Ваше колеге редитељи? О онима који ће донети зараду или који ће вас увести у историју кинематографије?
— Постојале су две врсте редитеља. Они који су правили филмове да зараде паре, и филм и они. Ја нисам спадао у те. Ја сам стално мислио да ћу да добијем Оскара. Сваки филм који сам снимао, сниман је за Оскара. То што га на крају нисам добио, то је друга ствар.
Поред доприноса нашој кинематографији, допринели сте много и холивудској онога дана када је Бред Пит своју прву улогу одиграо у вашем филму „Тамна страна сунца“. Можете ли открити какав је био Бред за сарадњу, да ли је мамио женске погледе, чега се најрадије сећате из тог периода дружења?
— Те давне 1987. године скупио сам неке мале паре и отишао у Холивуд са намером да нађем младог глумца за мој нови филм. Од 450 кандидата који су се пријавили на кастинг на страну сам одвојио Бреда, који иза себе није имао ниједну улогу, и још једног Американца, који је већ у то време снимио 25 филмова и био звезда међу тинејџерима. Сви су ме саветовали да је глумац са искуством увек бољи одабир, али нешто ме је натерало да се ипак одлучим за Бреда Пита, који је био далеко симпатичнији. Када је сазнао да је добио своју прву улогу, устао је и од среће почео да се котрља по оближњем травњаку. Тако сам га превео преко океана и пуна три месеца смо снимали у Црној Гори.
Што се тиче жена, интересантна је прича коју досад ниједном медију нисам открио. Бред се у то време забављао са једном глумицом, био је одан и веран момак. У филму сам имао десетак врло згодних девојака, и свака од њих је „трзала“ на њега, а он их није ни примећивао. Када смо завршили снимање, седео сам једног дана у монтажи када ми је зазвонио телефон. Био је то Бред. Стигао је у Будимпешту како би изненадио тадашњу девојку која је тамо снимала филм. Међутим, она га је у међувремену преварила и започела тајну везу са редитељем. Тако да ме је Бред звао разочаран и рекао ми да стиже у Београд код мене. У том периоду нашег друговања, написао ми је и једну песму у знак захвалности што сам му пружио шансу да се опроба као глумац. Никада није заборавио како је почео, иако је тренутно један од најпознатијих људи на свету.
Поред Бреда неки наши глумци, који су касније постали звезде, такође су прве улоге остварили у Вашим филмовима…
— Има пуно глумаца који су код мене одиграли своје прве улоге. У мом филму „У име оца и сина“ Андрија Милошевић је имао два-три кадра. Снимали смо на Цетињу и ја сам га посаветовао да одмах иде у Београд и да се не заноси да ће на Цетињу играти главне улоге. Послушао ме је, и постао звезда. Такође Наташа Нинковић и још много њих… Ја волим глумце, умем да их видим и изаберем.
Данило Бата Стојковић одиграо је последњу улогу у вашем филму „У име оца и сина“, који је био премијерно пројектован након његове смрти. Са Батом сте пуно сарађивали током Ваше каријере. Какав је он био као глумац, а какав као пријатељ?
— Био је велики, велики пријатељ. Човек који је био његов пријатељ, заиста је имао огромну привилегију. Дешавало се да он прими неку награду или хонорар, и онда одвоји један део својим пријатељима. Увек је истицао како му је важно да и његови блиски људи живе лепо.
Као глумац је био сјајан, али тежак, својеглав. У једном интервјуу сам рекао да признајем само редитеље који са Батом Стојковићем у главној улози сниме филм. Међутим ја сам њега много добро познавао. Он је мислио да неку ствар може да одглуми другачије, а он је могао само на тај један начин. Онда је знао да ми каже: „Па био сам такав у прошлом филму“, а ја бих га и узео зато да буде такав. Као Џон Вејн који је снимио двеста филмова у истом костиму…
Да ли ми данас имамо више таквих глумачких величина као што је био Бата Стојковић?
— Увек има добрих глумаца. Проблем је у томе што немамо добре филмове. Уместо да се уче на нашем искуству, они сматрају да је „филм почео од њих“. Мој професор камере је био правник, и то је дипломирао на Правном факултету у време када пола државе није знало да чита и пише. А он се никада није бавио тиме, већ је цео свој живот посветио снимању, јер је то волео и тиме се бавио. Исто тако, професор монтаже — лекар… Ја сам од таквих људи учио. Имам утисак да ове нове генерације уопште не знају ништа о неким стварима које постоје на филму, што мене ужасно нервира. Јер то није тешко научити. Мешају се професије, сваки други глумац и сценариста данас режира, а то није добро.
Четрдесет година сте радили и на телевизији, и то као први дипломирани сниматељ на РТС. Често истичете да се тамо у „срећна времена“ могло експериментисати и научити много тога…
— То је све тачно, сви причају о мојим филмовима, а ја сам 40 година радио на телевизији. Снимао сам драме, серије, утакмице, документарне емисије… Радило се пуно, телевизија је улагала велике паре да прави добре пројекте. Имао сам срећу, изузетно сам поносан на то што сам у то срећно време и почетке телевизије био њен пионир. Доста иновација смо моје колеге и ја унели на телевизију. Радујем се када ме неко пита о томе.
Да ли сте некада имали жељу да се као редитељ опробате и у позоришту?
— Могу да се похвалим да су ме Никшићани, као свог суграђанина, звали да поново отворим Никшићко позориште, једно дивно позориште које је било угашено више од 30 година. И Душко Ковачевић је у тој причи имао пресудну улогу јер ме је наговорио да се у том тренутку вратим у свој родни град. Отишао сам, отворио сам га, и годину и по дана био његов директор. У позоришту нисам режирао, али бих волео и то да пробам.
