Раскошно илустрована књига „Немањићи – У име оца“ први је део трилогије о српској владарској династији и њеном родоначелнику. Други део књиге, који прати Немању на путу од ратника до државника, биће објављен најесен, а до краја ове године очекује се и трећи део, посвећен периоду у којем је Немања одлучио да се одрекне овоземаљског царства и да се посвети богослужењу.
Књига „Стефан Немања – У име оца“ писана је попут бајке, прати пут младића који је стицајем околности веома рано приморан да сазри и да преузме на себе велику одговорност. Како сте се припремали за писање књиге, коју сте грађу користили?
— Кецмановић: Ми смо се, заправо, прво припремали за рад на сценарију за филм и серију о Немањићима, које је требало да радимо с Драганом Бјелогрлићем, тако да су припреме завршене много пре него што смо одлучили да пишемо ову књигу заједно. Иначе, у том заједничком раду Дејан је задужен више за фактографију, а ја за измишљање. Ја читам литературу коју ми он препоручи, колико ми је потребно да бих могао да се уклопим у рад.
— Стојиљковић: Све иде на моју душу, мада могу да се вадим на стручне консултанте с историјског института, и то двојицу. Могу да кажем, ето, они су погрешили, а не ја. У принципу, није то толико тешко, с тим што је проблем у томе што када говоримо о немањићком периоду постоји доста квазиисторијских тумачења. Причају се разне бајке, разни људи воле да тумаче српску историју, пишу разноразне будалаштине о Немањићима и немањићком периоду и то ствара толику конфузију, да чак и образовани људи на то наседају.
Желели смо да прича не буде сувопарна, да би деца могла да је читају као бајку, онако како читају Толкиновог „Господара прстенова“, с тим што је ово аутентично, ово је њихово наслеђе. Ми смо у школи морали да учимо много датума. Ми смо то избегли, желели смо да испричамо једну лепу причу коју може да прочита дете, може отац да прочита детету, или родитељ да се подсети, да научи неке ствари. Сасвим сам сигуран да многи не знају те ствари.
Како ви видите фигуру Стефана Немање, шта је кључно у његовом лику?
— Кецмановић: Онако како смо и замислили ове три књиге. Прва књига обрађује дечака који постаје ратник, друга књига ратника који постаје државник, а трећа државника који постаје светац. То је његов развојни пут, а његова позната биографија указује на ту причу и на оно што је у његовом лику најзанимљивије.
— Стојиљковић: Немањиног оца Завиду убили су Угри, он је био најмлађи син. Византијски цар Манојло такође је био најмлађи син. Немања није имао право на престо, али се изборио за њега. Интересантно је то што стално Немању приказују у складу с оним чувеним ликом с фреске, као једног мудрог старца, свеца, а ми смо га овде приказали, као што се види и на корицама књиге, као витеза. Он је то био готово цео свој живот и тек касније, када се одрекао овоземаљског царства, постао је светац. А до тада је био изузетан војник, изузетан стратег, можда први српски војник који је водио у правом смислу један герилски рат. Он је водио герилски рат веома успешно и чак је Манојло морао да предузме један врло нечастан потез, да му зароби породицу да би га натерао да одступи. Немања је са својим трупама вршио препаде у шуми и Манојло није имао војничко решење за то.
Немањићки период је врло важан у српској историји. С једне стране тежак, с друге веома светао. Шта из њега можемо да научимо?
— Кецмановић: Мислим да из приче о Стефану Немањи можемо да извучемо доста поука. У политици и ратовању нужно је правити дипломатске потезе и компромисе, то није спорно, али битно је да компромиси буду у интересу државе, а не неког другог.
— Стојиљковић: Мени је занимљиво то што причамо о Немањи као ратнику који је извојевао многе победе на бојном пољу у тренутку када Србија фактички нема своју војску, нема служења војног рока, под протекторатом смо страних сила. Интересантно је то што је Немања фактички изашао на црту највећој војној сили свог доба, супротставио се Манојлу. Иако је ту битку изгубио, после је дипломатским и државничким потезима добио рат, своју државу и независност. И од њега би могли да уче ови наши политичари. Код нас је у последњих 200 година често обрнуто. Ми добијемо рат, а после за столом изгубимо и територије, и државност, и независност. Немања је учинио обрнуто. Наравно, то је било друго време, али мислим да је Немања добар узор.
А какво је ово данашње време?
— Стојиљковић: Ово је, што каже Фокнер, време буке и беса. Много волим да пишем о средњем веку јер ме одушевљава мир који је владао у то време, живот који је био спор, сведен на однос с природом, на породицу као ћелију друштва… Када читам средњевековну поезију или текстове, видим у њима мудрост. Данас, једноставно, то нико не цени, јер нема те врсте поштења и верности.
Двојица аутора, Нишлија и Сарајлија, већ су се опробали у заједничком писању, у роману „Каинов ожиљак“, у чијем је средишту нобеловац Иво Андрић. С ауторима смо разговарали о тајнама приповедачког заната и искуству писања „у четири руке“, што можете чути у суботу, 14. маја, од 10.00 до 12.00 часова, на таласима Студија Б, у оквиру Спутњикове емисије „Орбита културе“.
