За разлику од Француске, у Турској је реч о обрачуну са политичким опонентима, каже Симовић, експерт за уставно право и људска права.
Шест дана после неуспелог војног пуча, председник Турске Реџеп Таип Ердоган прогласио је тромесечно ванредно стање у земљи. Шта ће оно све донети тешко је рећи пошто су и пре његовог увођења прво „страдали“ људска права и слободе. Одмах је најављено да ће привремено бити суспендована примена Европске конвенције о људским правима. Такође и да Управа за верске послове неће омогућити сахрану и џеназу за оне који су страдали учествујући у пучу.
У Француској пак која је због најновијег масакра у Ници четврти пут продужила трајање ванредног стања и то до краја јануара 2017. године, могло би се рећи да је ванредно стање готово неприметно.
Симовић за Спутњик објашњава да је суштина увођења ванредног стања у концентрисању власти у рукама егзекутиве, односно шефа државе или владе, и омогућавање одступања од уставом зајемчених људских права. Циљ је, додаје, што ефикасније и брже превазилажења ванредних околности и успостављање нормалног функционисања уставног система.
Будући да у таквим околностима постоји могућност злоупотребе власти, тежња мора бити на што краћем трајању ванредног стања и на што бржем превазилажењу ванредних околности, напомиње он.
Самовлашће Анкаре и злоупотреба околности
У случају Турске, Симовић сматра симптоматичним то што ванредно стање није благовремено уведено.
„Од покушаја државног удара до увођења ванредног стања прошло је неколико дана, иако су се за тако нешто стекли услови још самим чином покушаја насилне промене власти. Имајући у виду да је у тих неколико дана након покушаја државног удара отпуштено преко 50.000 људи, и то из најразличитијих сектора државе, јасно је да је реч о злоупотреби ванредних околности и о спровођењу самовлашћа“, истиче Симовић.
Тешко је, додаје он, повезати покушај државног удара са отпуштањем око 36.000 људи из Министарства просвете или са смењивањем приближно 3.000 судија.
„Очигледно је, дакле, да је искоришћена прилика да се власт обрачуна са политички неподобним људима из јавног сектора и да се створи атмосфера несигурности и страха“, каже Симовић.
Закон о ванредном стању, који је у Турској на снази од 1983. године, предвиђа, између осталог, ограничења или забрану саобраћаја, окупљања, кретања на неким местима или у неко време, може се наредити претресање лица, возила и пленидба предмета који се сматрају доказним материјалом.
Може да буде забрањено штампање и дистрибуција новина, часописа и другог штампаног материјала, и да буде уведена контрола свих облика штампаних и аудио-визуелних медија.
Закон, међутим, пре свега отвара пут за владавину председничким декретима.
По оцени Симовића, то није ништа неуобичајено за ванредно стање, јер његова суштина и јесте у концентрисању власти зарад превазилажења ванредних околности. Међутим, додаје он, увек постоји дилема да ли ће се та могућност користити на добробит државе или ради остваривања личних властодржачких интереса.
„Имајући у виду досадашње догађаје јасно је да ће ванредно стање бити само још један у низу механизама за снажење председникове позиције и за обрачун са политичким опонентима“, изричит је професор на Криминалистичко-полицијској академији.
Он посебно напомиње да би враћање смртне казне несумњиво био ретроградан процес који би Турску додатно удаљио од Европе. Упозорава, такође, да уколико би смртна казна изнова била предвиђена, она не би смела да се примењује ретроактивно.
Указујући да је Турску и пре покушаја државног удара одликовало гушење медијских слобода, професор Симовић сматра да ће, сасвим извесно, такав тренд бити још снажнији током ванредног стања.
Неприметно ванредно стање у Француској
Када је реч о ванредном стању у Француској, утисак је потпуно другачији, истиче Симовић.
Француска је ванредно стање увела новембра прошле године, после терористичког напада у Паризу када је погинуло 130 људи. После масакра у Ници, када је пре недељу дана у још једном терористичком нападу страдало 84 људи, Парламент Француске је пре два дана продужио ванредно стање до краја јануара идуће године. То је четврто продужење ванредног стања у тој земљи.
Претходно, које је Парламент изгласао 10. маја због безбедности Европског шампионата у фудбалу и бициклистичке трке „Тур де Франс“ донело је сужавање овлашћења полиције, утолико што није имала право да упада у куће и претреса их без судског налога. После најновијег масакра у Ници опет јој је то омогућено. Уз то, полиција има право и да одлучује о кућном притвору по краткој процедури, као и да претражује пртљаг и возила без претходног одобрења тужилаштва. Предвиђене су, такође, и рестрикције за већа окупљања.
По мишљењу Симовића, у случају Француске сасвим је оправдано и легитимно да безбедносне службе добију шира овлашћења у односу на лична права појединаца да би се спречили нови терористички напади.
Он подсећа да је неопходно примењивати само оне најнужније мере у погледу одступања од људских права како се ванредно стање не би злоупотребило. Управо због тога, стиче се утисак да ванредно стање у Француској неприметно функционише, истиче Симовић.
„И у ванредном стању људска права морају бити ограничена само у нужној и најмањој могућој мери. Тако уосталом и треба да функционише ванредно стање у узорној демократској држави, oно никада не сме да пређе у самовлашће или арбитрарно вршење власти, какав је случај у Турској“, каже он.
Он је, међутим, указао да су били очигледни пропусти француских безбедносних служби када су допустиле да се на француски национални празник деси прави масакр. Та чињеница указује на недовољну спремност Француске да се бори са терористичким нападима и да њене службе безбедности морају бити озбиљније реформисане, напомиње Симовић.
Француски министар унутрашњих послова Бернар Казнев признао је данас да на улазу у пешачку зону на шеталишту у Ници, када је у нападу камионом тамо убијено 84 људи, није била присутна национална, већ слабије наоружана локална полиција.
За разлику од Турске којој већ стижу упозорења због прекомерне употребе репресије, власт у Француској већ данима трпи оптужбе што је, упркос ванредном стању, била недовољно рестриктивна и дозволила масовна окупљања на Дан републике.
