Први пут у последње две године Москву ће, 26. и 27. јула, посетити турска делегација на челу са вицепремијером Нуретином Џаниклијем. На дневном реду биће даље ублажавање руских санкција, које је Москва увела Анкари након што је Турска у октобру прошле године оборила руски бомбардер Су-24 над Сиријом. Иако ће руска и турска страна разговарати о обнављању билатералне сарадње двеју земаља у области туризма, грађевинарства, економије и трговине, једно од кључних питања биће судбина два замрзнута енергетска пројекта — наставак изградње нуклеарне електране „Акуја“ на југоистоку Турске и гасовода „Турски ток“, који би требало да иде по дну Црног мора. Њихова вредност процењује на десетине милијарди долара.
Формално ова два енергетска пројекта нису ни прекидана, али су због погоршања односа двеју земаља изазваног обарањем руског авиона и убиства руског пилота у Сирији — замрзнута.
Вредност уговора само за прву атомску централу у Турској износи 20 милијарди долара. Уговор је потписан још у мају 2010. године.
Нуклеарку у турској покрајини Мерсин на медитеранској обали гради руска државна компанија „Росатом“. Електрана ће имати четири блока од по 1.200 MW, а према плану пуштање првог блока назначено је за шест година.
Крајем прошле године Турска је почела да „кочи“ изградњу. Чак је у једном тренутку Анкара запретила и да ће изградњу атомске централе препустити другима — руским конкурентима, али се од тога одустало јер би у том случају Анкара морала да исплати Русији огромну одштету.
„Уколико Руси не изграде нуклеарку у Акуји, неко други ће доћи и изградити је“, изјављивао је турски председник Реџеп Тајип Ердоган у јеку кризе руско-турских односа.
Међутим, након што је Турска претрпела огромне економске губитке у свим сферама због заоштравања односа са Москвом и због увођења руских санкција Анкари, турске власти су „окренуле плочу“.
После Ердогановог извињења за убиство руског пилота, односи двеју земаља су почели да се нормализују. Турски премијер Бинали Јилдирим је средином месеца изјавио да ће Турска учинити све да би обновила и реализовала пројекте са Русијом, укључујући и изградњу нуклераке у Акуји, која „за Турску има огроман значај“.
Аналитичари оцењују да је Турска заинтересована да у пуном обиму обнови сарадњу са Русијом и истовремено истичу да извињење Анкаре „није уследило тек ради извињења“, већ да је корак ка нормализацији односа учињен из очигледних разлога — пре свега како би се обновила робна размена, која је износила више од 30 милијарди долара годишње, али и обим руских инвестиција у Турској. То се, сматрају експерти, посебно односи на изградњу нуклеарке „Акуја“ и „Турски ток“.
„Наравно, Турска је за то заинтересована, тим пре ако се узме у обзир да су се односи те земље са Европском унијом закомпликовали. Притом, сада се не разматра само обнављање руско-турских трговинских односа, већ и увођење зоне слободне трговине између Русије и Турске, чега није било чак ни пре периода кризе“, рекао је директор Института актуелне економије Никита Исајев у изјави за Радио Спутњик.
Раније је и шеф турске дипломатије Мевлут Чавушоглу рекао да Русија и Турска имају могућност да повећају трговинску размену до 100 милијарди долара.
Што се тиче Турског тока, и Москва и Анкара су сигнализирале да се преговори о овом пројекту настављају.
Потпредседник Владе Русије Аркадиј Дворкович је неколико дана после неуспелог пуча у Турској рекао да се пројекти са Турском и даље налазе на дневном реду, а да „Турски ток није одбачен“ и да је он „перспективан“.
Турски министар економије Нихат Зејбекчи је такође рекао да у Анкари рачунају на градњу „Турског тока“.
„Код нас нема проблема када је у питању тај пројекат. Чак ни период сукоба није уздрмао овај пројекат. Дефинитивно ћемо наставити преговоре, разговараћемо“, рекао је Зејбекчи, истичући да би обе стране имале корист од тог пројекта.
Првобитно је било договорено да укупан капацитет овог гасовода износи 64 милијарде кубних метара, а затим је тај обим смањен. Више се не говори о четири цеви него само о две којима би се задовољиле потребе Турске и јужног дела Европе.
У сваком случају, почетак испорука био је планиран за 2019. годину. Управо тада се завршава транзитни споразум између Русије и Украјине.
Међутим, стручњаци упозоравају да би у процесу реализације „Турског тока“ могло да дође до „затезања“ — неке европске земље и САД могле би поново да се усталасају и успротиве, у целу причу би поново могла да се уплете политика као што је то својевремено било и са „Јужним током“.
С друге стране, експерти истичу да би реализација овог пројекта била веома корисна за обе земље.
Иако руски званичници изражавају наду да ће Турски ток оживети, званични Кремљ је крајем прошлог месеца саопштио да је још рано рећи да ли ће пројекат бити обновљен.
„Сматрамо да је сувише рано говорити о томе“, рекао је портпарол Кремља Дмитриј Песков.
Он је рекао да се тренутно, у оквирном формату, дискутује о различитим рутама гасовода, али да је сувише рано рећи које ће руте на крају бити изабране и који ће ући у фазу развоја.
У Москви су ипак највише заинтересовани за изградњу „Северног тока“ — 2.
Гасовод, чији би укупан годишњи капацитет био 55 милијарди кубних метара гаса, удвостручио би количину гаса који би се из Русије директно испоручивао у Немачку преко Балтичког мора, заобилазећи Украјину као традиционалну транзитну руту.
То је најкраћи пут од руских извора гаса на Јамалу до северне Европе. Дужина тих цевовода износи 4.166 километара, док је кроз Украјину дужа 2.000 километара.
Међутим, Пољаци, Чеси и Мађари се противе изградњи тог гасовода, а подржавају их и балтичке земље.
Немци, с друге стране, жарко желе да обезбеде снабдевање јефтиним гасом, и зато је највећа шанса да се тај пројекат реализује, али се ни други енергетски пројекти не искључују „из игре“.
Руски председник Владимир Путин је почетком јуна изјавио да Москва није потпуно одустала ни од пројекта „Турски ток“, нити од пројекта „Јужни ток“, али да би у оба случаја ЕУ требало да има јасан став.
Сада је, сматрају аналитичари, коначно дошло време да ЕУ одлучи који су њени приоритети у сфери енергетске безбедности. Оно што је свима јасно је да руски гас нема алтернативу у Европи.
