Ексклузивно за Спутњик Емир Кустурица говори о поновном, последњем такмичарском наступу у Венецији, на фестивалу са којег се први пут вратио овенчан Златним лавом.
Како коментаришете вест да је Ваш филм ушао у такмичарски програм и шта очекујете од Фестивала у Венецији?
— То је иста она сала у коју сам пре 35 година као двадесетпетогодишњак закорачио, а после је пројекција филма „Сјећаш ли се Доли Бел“ обележила све што се касније дешавало у мојој филмској каријери. С обзиром да сам одлучио да се после овог фестивала више не такмичим, да не улазим у такмичења, ово ће бити најбоља прилика да се тај, рекло би се, дуги филмски живот, заокружи у истој сали где сам и почео.
Тада сте овенчани Златним лавом, уследила је и Златна палма, једна, па друга. Круг затварате у Венецији, шта публика може да очекује, навикла да тражи признања и награде од аутора као што сте Ви?
— Мислим да са сигурношћу може да очекује филм који, чим је примљен у ту селекцију, изабран међу две хиљаде филмова, не може да нас брука. То је увек била моја девиза, да би нешто добро прошло, треба бити скроман и очекивати да се не брукамо. Човек што иде више од тога, може да буде награда коју човек може да очекује.
Овога пута сте у двострукој улози, сценариста није други човек, филм је настао по Вашој књизи прича, заправо по причи која се зове „У змијском загрљају“, говори о рату и љубави. Да ли сте двоструко одговорни, шта у том смислу као аутор очекујете?
— Зато је то тако дуго и трајало, јер један филм у коме су мање-више све ствари јасне, он може да се сними лакше и брже, а овде је некако одговорност била двострука. Брзину снимања филма, поред лоших временских услова, диктирале су и те сумње. Међутим, ја сам увек сумњао у себе и у то што радим. Надам се да ће и овај пут та сумња, у укупном исходу, да доведе до једног доброг резултата. Заправо, колико год сам био сâм, генеришући и сценарио, и главни лик, и финансирајући филм, и радећи продукцију, мислим да сам први и последњи пут то учинио јер је то готово неиздрживо. Сад тек могу да видим шта значи време у којем је Чаплин производио готово све. То је стварно готово неиздрживо. Посебно са том идејом да заправо филм буде један емоционални израз, а никако пука интерпретација једног текста. Дакле, ту је сад дошло до кулминације једног ауторског живота. Попут боксера којег неког на крају ипак намлати, јер мисли да треба да иде до краја, ја сам одлучио да у овом животном добу заправо завршим ту такмичарску фазу и ако будем радио још неки филм да он не учествује у такмичењу. Мислим да је добро због млађих људи, да им се не мешам у посао.
Верујете ли да ли ће данашња Венеција препознати ту емоцију и све оно што сте ауторски хтели да поручите?
— Мислим да хоће зато што је тај филм на неки начин пробан, јер је он састављен, он је настао из идеје о кратком филму који се зове „Наш живот“ и који говори о једном монаху који живи сам и носи неко камење на врх брда. Е сад, он не носи камење на врх брда и не истреса га, него лечи љубавне ране и то ћете видети у филму.
