Таман када се учини да је хрватска држава надмашила саму себе у величању нацизма, избије нови инцидент. Пошто је, у предвечерје обележавања акције „Олуја“, рехабилитован католички надбискуп из времена усташке НДХ Алојзије Степинац, на обележавању почетка антифашистичког устанка у Србу, чланови проусташке Аутохтоне хрватске странке права (А-ХСП) поздрављали су учеснике јубилеја подигнутим рукама и поздравима „За дом — спремни“. Жене из удружења „Жене Домовинског рата“ покушавале су да прекину говорнике певајући Томпсонове песме.
Нацизам се појављује у оним државама које са њим нису рашчистиле на време
Феномен нарастајућег нацизма карактеристичан је за земље које нису у потпуности извршиле обрачун са својом нацистичком традицијом, каже историчар Предраг Марковић.
„Занимљиво је да тога готово да нема у Немачкој. Сама Немачка је земља која је потпуно, веома дубински искоренила фашизам, не рачунајући источну Немачку. Она је друго питање. Балтичке републике, Аустрија и Хрватска су земље које, да кажемо жаргонски, мало фолирају са историјском свешћу, јер упорно негирају своју дубоку укорењеност у свет нацизма. Нема горих нациста од балтичких сарадника Немаца и усташа“, каже Марковић.
Дефилеи људи у црним униформама не дешавају се само у Хрватској. Маршеви припадника СС дивизија постали су традиционалне манифестације у прибалтичким републикама. Неонацистичке демонстрације одржавају се широм Европе и попримају све масовније размере. Пронацистичке организације у Украјини практично диктирају политички живот земље.
Аустрија је посебно занимљив пример, додаје он, зато што се та земља упорно представља као прва жртва Хитлерове политике, међутим, велики број нациста су били Аустријанци. У окупираној Србији, према Марковићевим речима, већина нацистичких главешина били су управо Аустријанци.
„Они су много одушевљеније прихватили нацизам него други делови немачког говорног подручја. Исто то важи и за балтичке републике и за велики део Хрвата. Управо у тим земљама долази до прећуткивања те снажне нацистичке традиције. Они то гурају под тепих и због тога код њих, вероватно, нема те, можда и претеране самокритичности коју показују западни Немци. Западни Немци толико претерују у денацификацији да се питају да ли је у реду да певају химну, а Естонци, Литванци и Летонци нису је ни започели. Код Хрвата је ситуација компликована, јер су Хрвати истовремено имали и снажан антифашистички покрет, а Аустријанци су успели да потпуно спинују своју прошлост, тако да је мало позната њихова драматична улога у развоју нацизма, поготово када су у питању наши крајеви“, објашњава Марковић.
Како се жртве боре против нацизма
Тамара Ћирић води Удружење логораша Маутхаузен. Њен деда је преживео тај логор, а њена породица је била разбацана по разним концентрационим логорима у НДХ. Заједно са Љубомиром Зечевићем, такође преживелим логорашем из Маутхаузена, написала је монографију о Маутхаузену у којој су прикупљена имена свих српских заточеника тог логора до којих су аутори могли да дођу.
Према њеним речима, Хрватска није једина земља ЕУ у којој се идеје нацизма обнављају. И у Аустрији жртве нацистичког терора имају проблема.
„Тренутно се у Аустрији води судски спор против неонацистичког часописа ’Аула‘ у коме је изашао веома проблематичан текст о заточеницима Маутхаузена. Преживеле заточенике назвали су штеточинама, масовним убицама, криминалцима. Јавни тужилац није подигао оптужницу, подићи ће је један посланик аустријских Зелених. Удружење се, заједно са Међународним комитетом Маутхаузен придружило тужби“, каже Ћирић.
Аустријски неонацисти оптужили су преживеле заточенике да су по ослобођењу из логора чинили злочине према становништву које је живело у околини Маутхаузена. Удружење које води Тамара Ћирић прикупило је изјаве три преживела заточеника из Србије да то што је написано на страницама „Ауле“ није истина.
Тако се и Аустрија придружила низу земаља са периферије ЕУ у којима су антифашисти принуђени да на нацистичке оптужбе доказују да нису злочинци. Ситуација подсећа на ону када је отац Ане Франк на суду морао да доказује да дневник његове кћери није фалсификат.
Томпсонов билборд у близини гробља где су сахрањена деца коју су побиле усташе
Ипак, антифашистима је најтеже у Хрватској и Украјини. У те две земље, не само антифашисти, већ и припадници мањина, као Срби у Хрватској или Руси и Украјинци који говоре руски у Украјини, налазе се на сталном удару ксенофобичних и пронацистичких скупина.
Рехабилитација надбискупа Алојзија Степинца и уз њега усташког пуковника Ериха Лиска, Павелићеве десне руке, непосредно пред хрватску прославу акције „Олуја“, у којој је извршено етничко чишћење 250.000 Срба, личи на бланко дозволу хрватским неонацистима да почну са дивљањем и прогоном преосталих Срба у Хрватској.
Зато ни не треба да чуди да су припадници Аутохтоне хрватске странке права прошли некажњено када се у Србу, на дан када се обележава почетак антифашистичког устанка. За жртве које су прошле кроз систем усташких логора, рехабилитација надбискупа који је рекао да „… ако Поглавник буде владао десет година, Хрватска ће постати рај“, веома је болна, каже Ћирић.
Преживели логораши окупљени су око неколико удружења логораша из НДХ. Већина преживелих у време другог светског рата били су деца, заточена у логорима за децу којима је управљала католичка црква.
„Није само рехабилитација Степинца оно што је болно за њих, него генерално однос и хрватске државе и званичника, а веома је чудно и то што ЕУ не реагује на понашање своје чланице. На пример, када смо били на комеморацији у једном од дечјих логора у Сиску, ни километар далеко од гробља где су сахрањена деца умрла у том логору био је велики билборд који је најављивао Топмсонов концерт“, прича Ћирић.
Степинац могао да постане морална громада, међутим одабрао је други пут
Тачно је да је Степинацу после рата суђено због антикомунизма, додаје Марковић, јер су комунистичке власти прво хтеле сарадњу са њим, почеле су да га прогоне када је он одбио споразум са њима.
„Наравно да је процес који су комунисти водили против њега био траљав. Али такав је био и Нирнберг. Проблем је да, када би се формалистички пришло судским процесима из тога времена, сви људи из Нирнберга би могли да буду ослобођени. То је глупо код свих тих поништавања судских процеса, као што би било ужасно глупо ослободити Недића на основу судских формалности. Мора да постоји граница до које се неко рехабилитује“, објашњава Марковић.
Међутим, Степинац се никада није оградио од усташке политике, а његова протестна писма, у којима апелује на хумане транспорте у логоре, Марковић назива изопаченим.
„Он каже, у реду је да ти људи иду у логоре, али ако их већ терате у логоре, пробајте да то радите на хуманији начин. Крајње је бизарно ако то узимамо као доказ његовог помагања Србима и Јеврејима. То је изузетно чудна подршка. Први његов протест је када је чуо за покољ у Глини, када је рекао, без обзира на то што су Срби чинили велике злочине према нама, ипак нема смисла да се убијају без суда. Он се у принципу слаже са усташама да су Срби чинили злочине према Хрватима, али није у реду да живе људе спаљују у цркви. Против Јасеновца је написао једно писмо које је исто тако проблематично. Убили су словеначке католичке свештенике у Јасеновцу и он је због седам свештеника написао писмо, а не због 77.000 јеврејске и српске деце. Тих неколико протеста су врло млаки, док је подршка усташама била врло јавна и врло свечана“, закључује Марковић.
Многи други католички свештеници и великодостојници били су далеко конкретнији у протестима против усташа, као што је био мостарски бискуп Алојзије Мишић. Међутим, каже Марковић, Степинац у понашању према нацистичким злочинима није био ништа гори од свог папе.
„Врх католичке цркве држао се врло лоше у Другом светском рату. Сам папа Пије XII држи се или благонаклоно, или неутрално, или врло млако према нацистичким злочинима. Степинац је, можда, могао да буде морални херој, па да се огради од тога што се радило у име цркве, али цела католичка црква сноси одговорност као и Степинац. Њена улога у Другом светском рату је врло мрачна“, каже Марковић.
