Председник Руске Федерације Владимир Путин, човек који је најзаслужнији за васпостављање улоге и утицаја те светске супер-силе на геополитичком плану, постао је последњих година — готово паралелно са растом значаја Русије и враћања света у лежиште — светски кривац број један. Тако је судећи према извештајима западних медија и изјавама тамошњих чиновника, а често и високих званичника.
По среди је, наиме, стара навика Запада, зачета још од краја Хладног рата, која значи доминантан утицај на светска кретања — па се зато тешко мире кад им неко каже „њет“.
Неће глобалну равнотежу
Због мучног одрицања од те старе навике и несметане улоге геополитичког тужитеља, судије и извршиоца пресуде, потребно је мобилисати западну јавност и све остале ресурсе тамошњих земаља, а да би то учинили мора постојати непријатељ. Јака Русија није непријатељ Запада, али јака Русија смета намерама, плановима и поодавно пројектованим интересима тог Запада, па је самим тим перципирају као непријатеља.
Чувени дипломата Хенри Кисинџер, прекаљени геостратег и човек који је добар део радног века провео у неколико администрација у Белој кући, сугерисао је почетком ове године да „Америка не треба да посматра Русију као претњу по сопствену безбедност, већ као кључни елемент глобалне равнотеже“. Суштински сличну поруку послао је и руски председник септембра прошле године у Уједињеним нацијама, апострофирајући улогу те организације у спасавању света који је отишао у хаос, претње, тероризам.
Међутим, они којима се Путин обратио питањем и констатацијом: „Да ли сте свесни шта сте направили“, не хају за глобални свет, већ гледају уске интересе, па је све остало колатерална штета очувања тог западног доминантног положаја.
Три витална (америчка) региона
Дакако, циљеви Америке су глобално лидерство и спречавање да у три витална региона света нека друга сила стекне преимућство. Та три региона су, према мишљењу Џона Миршајмера, једног од највећих теоретичара међународне политике, Североисточна Азија, земље Персијског залива и Европа.
Зато смета Русија, зато смета Путин и зато паковање константне приче о руској агресији, руским агресивним медијима, руском утицају на сиријске мигранте, руском ширењу… а Спутњик је писао да још само што нису поменули како је „Путин убио Кенедија“.
За те циљеве Америка користи НАТО, ширећи га фабриковањем опасности која прети са Истока, а преко НАТО-а ширећи геополитички утицај на остале земље. Отуда спиновање приче како Русија руши Европу, а заправо јака Европа одговара Русији, али никако не одговара Америци.
Европа су, поједностављено, Немачка и Француска, а сад кад је Француска ослабила економски, онда је ту економски јака, али војно слаба Немачка. Наравно ту је и Британија која је америчко наличје у Европи.
Отуда не чуди, иако је превише зачуђујућа да би била реална, изјава нове британске премијерке Терезе Меј да би била спремна да употреби нуклеарно оружје против Русије ради застрашивања! Није појаснила — ни она ни новинар који ју је то питао — о каквој врсти застрашивања је реч? Да ли је то она стара матрица о Русији која застрашује, па ето требало би застрашити застрашивача? Или је по среди застрашивање поруком: „Русијо, престани да растеш!“
Макартизам као идеја за антипутинизам
За време Хладног рата постојао је реалан страх Запада од Истока и Истока од Запада, али и претерано ширење панике на Западу како ће Совјети не-знамо-шта урадити Западу. Тада је постојала и идеја комунизма које се Америка плашила.
Свакако, тај страх је злоупотребљен од стране сенатора Џозефа Макартија за такозвани лов на вештице. Била је то серија неоснованих оптужби и прогона свих који су левичарски мислили, али и истрага превеликог броја оних који су у легалну Комунистичку партију Америке улазили бранећи тако принцип слободе личног избора и принцип слободе избора њихових пријатеља.
„Баук комунизма надире са Истока“, „Баук комунизма се шири Европом“… постао је готово поклич који је требало да поручи да стиже претња и од идеологије и од државе. Тај баук је и даље присутан у западним главама, иако комунистичке идеологије нема, а уместо Совјетског Савеза је сада ту Русија као контратежа. Но, самозаљубљени Запад не воли контратежу.
Зато су последњих година чак и сви они на Западу који не кажу нешто ружно или осуђујуће за Путина, аутоматски његови људи.
Па је тако Доланд Трамп, републикански кандидат за председника Америке, онакав каквим га је Бог дао, ни крив ни дужан нацртан као потенцијални руски човек у Белој (америчкој) кући. Да, песник би рекао, смејурија без мере.
Незавидно је имати посао који се заснива на продаји страха. У Америци је постојао период „Прве црвене панике“, потом поменути Макартијев период „Друге црвене панике“, а сад је очито на делу период „Треће Путинове панике“.
Разлога за панику није било ни у једном од тих периода, али је било разлога за очување статуса кво. Тако је и данас.
А Тереза Меј? Далеко је она од Челичне Лејди.
