Амерички гитариста италијанског порекла Ал ди Меола, који је објавио више од 20 албума, од којих многи данас имају култни статус, један је од пионира не само џез рока већ и фузије џеза и традиционалних музичких форми са разних меридијана — а највише из Шпаније и Латинске Америке.
Композиција „Mediteranen Sundance“ са Ди Меолиног албума „Elegant Gypsy“ из 1977. године, на којој је као гост наступио чаробњак фламенко гитаре Пако де Лусија — сматра се манифестом фузије џеза и шпанске традиционалне музике.
Рођен је у Њу Џерсију 1954. године, где је, како сам каже, одрастао на музици Елвиса Преслија, састава „Вентурес“, али највећи утицај да се озбиљно посвети музици, односно гитари, на њега су оставили „Битлси“. Зато његов албум из 2013. године „All Your Life — A Tribute To The Beatles“, снимљен у чувеном „Ејби роуд“ студију у којем су „Битлси“ снимили неке од својих најбољих албума, никако не треба сматрати уклапањем у можда и помодну традицију да џезери изнова и изнова обрађују песме ливерпулске четворке, а често им посвећују и целе албуме, већ као најискреније враћање сопственим музичким почецима и одавање почасти својим првим идолима.
„Тим албумом направио сам пун круг у својој каријери. У међувремену сам свирао много различите музике: џез, фјужн, експериментисао са тангом, фламенком, бразилском, афричком и блискоисточном музиком, али Битлсе никада нисам престао да обожавам и фрапантно је колико њихова музика и данас покреће“, каже Ди Меола.
Када је реч о џезу, Ал истиче да су му први узори били Тал Фарлоу и Кени Бурел, али када је крајем шездесетих открио једног од пионира џез рока — Ларија Коријела, почео је да одлази на све његове наступе у Нујорку и да вежба и по више од осам сати дневно. Интересантно је да су се десетак година касније управо Ал ди Меола и Лари Коријел смењивали на истој позицији у чувеном „Гитар трију“ у којем су били и Џон Маклафлин и Пако де Лусија.
Године 1971. Ди Меола је уписао Беркли и почео да свира у фјужн квартету који је предводио клавијатуриста Бери Мајлс. Снимак једног наступа стигао је до Чика Корије, који 1974. позива тада деветнаестогодишњег Ди Меолу да се придружи фјужн супергрупи „Return To Forever“, што је практично и лансирало младог гитаристу у жижу пажње џез јавности. Са „Return To Forever“ Ди Меола је снимио три албума (од којих је „No Mystery“ из 1975. године добио Греми награду), да би по престанку рада групе сигурним корацима отпочео соло каријеру.
Почетак осамдесетих на светској сцени обележио је и велики успех супергрупе „Гитар трио“, у којој су уз Ди Меолу били Пако де Лусија и Џон Меклафлин. Концерти овог „ол старс“ трија били су месецима унапред распродати широм света, а први албум „Friday Night in San Francisco“ снимљен на концерту продат је у тиражу од преко два милиона примерака.
Године 1981. Ди Меола је након четири узастопне титуле које су му доделили читаоци „Гитар плејер“ магазина примљен и у „Кућу славних“.
Ал ди Меола је подједнако успешан и са електричном и са акустичном гитаром, а на списку имена са којима је снимао и наступао су: Жан-Лик Понти, Јан Хамер, Ентони Џексон, Карлос Сантана, Стив Винвуд, Херби Хенкок, Стиви Вондер, Џими Пејџ, Стив Вај, Френк Запа, али и Лучано Павароти, Пол Сајмон, Фил Колинс…
На последњем албуму „Elysium“ (место савршене среће) Ди Меола се кроз компелтно ауторски програм поново окреће акустичној гитари, док је светска турнеја у склопу које ће наступити и на Нишвилу (у трију су и Пео Алфонси — гитара и Питер Кашас — бубњеви и удараљке) названа „Elysium and More“, а концертни програм осим нових композиција садржи и композиције са претходних албума посвећених Битлсима и танго великану Астору Пјацоли, али и посвету недавно преминулом магу гитаре и Ди Меолином великом пријатељу Паку де Лусији.
