Дан касније, 5. августа, хрватска војска ушла је у готово потпуно напуштен и претходно жестоко гранатиран Книн, у којем је пре „Олује“ живело више од 90 одсто Срба. За само неколико дана, сломљен је отпор Српске војске Крајине, која је на подручју Книнске крајине бројала око 30.000 војника.
Са територије Републике Српске Крајине кренуо је талас избеглица у којем је било више од 200.000 људи. На путу ка Србији и Републици Српској избегличке колоне су биле изложене сталним нападима хрватске артиљерија и хрватског војног ваздухопловства.
У Крајини су остали само цивили, који су били изложени терору и после формалног завршетка операције „Олуја“ 7. августа, преноси РТС.
Тадашњи командант цивилне полиције мировних снага УН за подручје Книна генерал Алан Горан на крају своје мисије написао је у извештају да је полиција УН на том подручју, након доласка хрватских снага, пронашла 128 убијених српских цивила и 73 одсто уништених кућа.
У наставку акције у БиХ, у операцији „Маестрал“, хрватске и муслиманске снаге убиле су још 655 и прогнале око 125.000 српских становника из Босне и Херцеговине.
На евиденцији „Веритаса“ налазе се имена 837 несталих особа, махом цивила, међу којима је 308 жена.
„Веритас“ наводи да је против крајишких Срба (око 230.000 житеља, са око 30.000 војника) ангажовано око 200.000 хрватских војника, од којих је директно у операцији учествовало 138.500 припадника ХВ-а, МУП-а и ХВО-а.
За неколико дана сломљен је отпор Српске војске Крајине (СВК), а 1.500 њених припадника је заробљено.
Огњиште је напустило више од 220.000 Срба, док је око 3.200 старих и немоћних, који нису хтели или могли да напусте свој дом, на силу послато у логоре за цивиле.
Негирање оптужби о етничком чишћењу
За време Туђмановог режима, хрватске власти су негирале оптужбе о етничком чишћењу и одбијале сарадњу са Међународним судом за ратне злочине у Хагу, тврдећи да је реч о легитимној војној операцији против побуњеника. Званични став Хрватске био је да није било разлога да Срби који нису били умешани у ратна дејства напусте то подручје.
Хрватске власти су доцније прихватиле сарадњу и Хашком суду су доставиле на десетине обрађених случајева најтежих злочина почињених током и након војно-полицијских акција „Бљесак“ и „Олуја“.
Хашки Трибунал је јула 2001. године отпечатио оптужницу против пензионисаног хрватског генерала Анте Готовине који је био командант те операције. Готовина је од тада био у бекству све до хапшења у Шпанији 7. децембра 2005. године, када је изручен Трибуналу.
Годину дана раније, том суду су се предала друга двојица генерала, Иван Чермак и Младен Макрач, који су оптужени за прогон, депортације и присилно премештање, пљачку, безобзирно разарање насеља, убиства, нехумана дела и окрутан третман током и након операције „Олуја“.
Оптужница против Готовине је одлуком Претресног већа Трибунала спојена са оптужницом против друге двојице генерала.
Априла 2011. године, Готовина је осуђен на 24, а Младен Маркач на 18 година затвора, док је генерал Иван Чермак ослобођен кривице. У пресуди Анти Готовини, Трибунал у Хагу је утврдио да је операција „Олуја“ у лето 1995. године била удружени злочиначки подухват на челу са председником Фрањом Туђманом, смишљен да протера српско становништво из Книнске крајине, што је био навод оптужнице.
У новембру 2012. године Апелационо веће Хашког трибунала ослободило је хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача кривице за прогон српског становништва из Книнске крајине 1995. године поништивши првостепену пресуду, након чега су они пуштени из притвора.
Према коначној пресуди, операција „Олуја“ није била удружени злочиначки подухват са циљем протеривања Срба из Книнске крајине. Ослобађајућа пресуда изазвала је еуфорију у Хрватској, а хрватски градови су се утркивали у додељивању титуле почасног грађанина Анти Готовини.
У Србији је та пресуда изазвала шок и разочарање. Ослобађајућом пресудом био је разочаран и главни тужилац Трибунала у Хагу Серж Брамерц, а бивша главна тужитељка тог суда Карла дел Понте изјавила је да је „шокирана“ ослобађајућом пресудом Готовини и Маркачу и истакла да осећа пуну солидарност са српским жртвама над којима је злочин почињен.
