Функционер ДСС-а и бивши министар у две Владе Србије Александар Поповић био је, својевремено, и југословенски атлетски репрезентативац и првак бивше државе. Како каже, био је солидан атлетичар у југословенским и европским размерама. Такмичио се у тркама на 200 метара, понекад и у тркама на 100 и 400 метара и трчао је на свим великим такмичењима осим Олимпијских игара. На ОИ 1992. године у Барселони, није учествовао због међународних санкција. Као бивши спортиста, јавно се побунио против изгона руских атлетичара из Рија.
„Гледам на ’допинг скандал‘ као сасвим очекивану резултанту свега онога што се у Европи и свету догађа годинама уназад. Имате потпуно невероватну комбинацију брљивости, катастрофалног аматеризма, злих намера и глупости“, каже Поповић за Спутњик.
„Целом том скандалу и парадоксу везаном за тај скандал, тој катастрофалној глупости можда бисмо се смејали да се овде не ради о људима који су четири године свог живота уложили спремајући се за Олимпијаду, овако је прилично трагично. Да будемо јасни, руски атлетичари који никада нису ухваћени на допинг контроли неће моћи да се такмиче на ОИ у Рију, иако су испунили норму за такмичење зато што Светска антидопинг агенција тврди да је унутар Руске Федерације било, да тако кажем, мувања са допингом и са узорцима који су током антидопинг контроле узимани. Шта се са тим узорцима дешавало, ја заиста не знам и нећу да кажем ни да је неко крив ни да је неко прав. Моја дужност као бившег атлетичара и као атлетичара који је имао ту несрећу да се такмичи у време када су према нама примењене санкције, подједнако политичке као што су ове које се данас примењују према руским атлетичарима, јесте да кажем да то није у реду.
Ако бисмо гледали са правне стране, та одлука је донесена без доказа и темељи се на нивоу рекла-казала. То би било исто као кад би на основу писања опскурних таблоида судови доносили одлуке…
— Наравно, та одлука, нисам правник, ја сам хемичар, јесте правно неодржива. На неком суду некад касније она ће пасти, али Олимпијада ће проћи и ти људи се неће такмичити. Али, на страну њен правни оквир који је по свему судећи трагичан, јер је људима пресуђено без суђења, без њихове одбране и без икаквог доказа. Али хајде да посматрамо логично ствари. Сви ти атлетичари су се углавном такмичили ван Руске Федерације и вероватно су већину трка, бацања радили ван Русије. Дакле, ајде да кажемо, теоријски да је у Русији намештана антидопинг контрола, они су били тестирани као што је Ивана Шпановић била малтретирана пре две недеље са три контроле у једном дану, не у Србији него у иностранству, све њих су могли да тестирају у иностранству и сигурно су их тестирали и чим није доказано да су позитивни — они су чисти. Друга важна ствар је да су и ван такмичења Светска атлетска федерација (ИАФ) и Светска антидопинг агенција могле да шаљу своје летеће контроле у Русију.
То правило, да неко ко је био позитиван на допинг контроли било када, мимо атлетике, не може да наступи на Олимпијади, моје лично становиште је да је то одлично правило, наравно било би боље да се увело раније, али то правило је сада уведено само за руске спортисте, не за друге. И онда имате Фелпса и америчке спринтере који су били допинговани. Они, дакле, могу да наступе на Олимпијади, а руски атлетичари који никад нису били допинговани — не могу. У чему је разлика? Американац је из Америке, а Рус из Русије. Из свега тога је јасно да се овде ради о политици.
Да ли можемо рећи да је расизам ушао на мала врата у Олимпијски комитет?
— Можда не расизам, тешко ми је да то кажем, али хајде нека неко покуша да ми објасни ту одлуку. Како год да поставите ствари, види се колико је срамотно та одлука неправедна. Или, хајде да окренемо причу потпуно другачије. Од прошле јесени, Руска антидопинг агенција практично не спроводи антидопинг програм. Спроводи их британска агенција која узима узорке у Русији и ти узорци се анализирају у Великој Британији. Сви ти људи су били под контролом британске агенције и сви су негативни. Да ли то значи да Британска антидопинг агенција није радила како треба? Због чега се и британски спортисти не удаље са Игара. Како год да поставите ствари, логички је цела ствар просто неодржива и сасвим се јасно ради о кажњавању спортиста из Руске Федерације и неко би требало поштено да каже због чега се то десило. Мени лично, велико разочарење је председник Међународног савеза атлетских федерација Себастијан Коу, који је био велики атлетичар и ја сам до овога био апсолутно уверен и да је велики човек. Као бивша атлетска величина, а не као неки функционерчић, морао је да заштити своје колеге. Своје чисте колеге. Морао је да заштити Исинбајеву. Он то није урадио и са моралног становишта, после овога, мора да поднесе оставку.
Има још једна нелогична одлука, а то је да не могу да се такмиче руски атлетичари који имају пребивалиште у Русији док они који имају пребивалиште у САД могу…
— На срећу, бар је Дарија Клишина, скакачица у даљ, успела да ни крива ни дужна избегне ту забрану и ја сам срећан због ње. Мислим да није ту Клишина била мета, она се провукла. Сасвим очигледно је циљ био да се омогући учешће госпођи Степановој, дакле руској атлетичарки која је унутар руског система ухваћена на допинг контроли и била кажњена две године, што је доказ да је тај систем функционисао. Након тога, отишла је у иностранство и почела да испреда приче о наводним грешкама у допинг контроли Русије. Да те грешке постоје, она не би била ухваћена, да је руски систем такав да штити спортисте — не би она била ухваћена. Она је наступила на Европском првенству, иако руски атлетичари нису, повредила се у трци коју није завршила и мислим да због те повреде не би могла ни да наступи на Олимпијади. На срећу, то је мој утисак, одлука МОК-а да руски спортисти, који су икад ухваћени у допинг контроли, не могу да наступе, заправо је донесена да она не би наступила. Дакле ИАФ је био спреман да допусти да она наступи, иако је хватана на допинг контроли. Видите које је то лицемерје.
Шта стоји иза тога?
— Сасвим очигледно — политика. Политика и спорт би морали да буду потпуно одвојени, али ми, нажалост, видимо на примеру МОК-а да они то нису. Први пример — Косово и Метохија, односно тзв. република Косова је примљена једним врло флексибилним тумачењем једног од чланова Статута који говори о признању. Заиста, тај члан Статута не говори о томе да ентитет који је се прима мора да буде члан УН, али је прекршен Статут МОК-а на једном другом месту где сасвим јасно пише да ентитет који се прима, условно речено држава, мора под својом контролом да има сва такмичења. Српски клубови са Косова и Метохије наступају у српским лигама. Дакле сасвим је јасно да тзв. савези тзв. Косова немају све клубове и сва такмичења под својом ингеренцијом на територији коју обухватају и због тога тзв. република Косова не може да буде члан МОК-а.
Са колико медаља очекујете да ће се наша атлетска репрезентација вратити из Рија?
— Волео бих да видим паран број, а унутар тог броја подједнак број мушких и женских. Мислим да је то доста оптимистично и био бих срећан и са најнижим непарним бројем медаља, али верујем да у случају доброг сплета околности, доброг развоја ситуације на тартану (подлога за трчање), можемо да дођемо до две медаље.
