*Видео-снимак у тексту је прилог говора Анте Готовине о војном успеху акције „Олуја“ и припремама за долазак Фрање Туђмана, тадашњег председника Хрватске у Книн.
Седамдесет и једну годину од завршетка Другог светског рата, чак 200.000 грађана Србије није успело да наплати ратну одштету од Немачке због нацистичких злочина почињених у Другом светском рату — било у своје, било у име својих предака — а право на ту одштету не застарева.
Двадесет и једну годину касније, за протеривање 220.000 Срба из њихових домова у хрватској војној акцији „Олуја“ нико није одговарао. Сада су очи упрте у најаву Тужилаштва за ратне злочине које би, према писању домаће штампе, требало да обелодани оптужнице за злочине почињене над српским цивилима током „Олује“. Тиме би принудни изгон Срба из Хрватске добио и правни епилог.
Међутим, да ли је ово посао само за Србију, или и за Европску унију, чија је Хрватска чланица? Да ли је Брисел тај који би требало да покрене питање одговорности једне чланице ЕУ за протеривање Срба и њихово обештећење, и да ли за то постоје прави механизми?
Драгољуб Ђорђевић, председник Адвокатске коморе Србије, у разговору за Спутњик каже да је ово терен чисте политике, где је међународно право „потпуно измештено“.
„Да је међународна јавност хтела правду, то би одавно било завршено. Али ово питање је са терена права измештено на терен политике, чиме су виновници тог прогона — хрватски генерали Анте Готовина и Младен Маркач — ослобођени од стране Хашког трибунала 2012. године по скоро свим тачкама оптужнице за злочине у ’Олуји‘“, објашњава Ђорђевић.
Саговорник Спутњика сумња да би било какве оптужнице за учеснике акција „Олуја“ дале неки резултат, јер „много је година прошло од тренутка у ком је колона избеглица кренула из Книна, док смо се ми у Београду купали на Савском језеру“.
„Да је било друштвене одговорности, одавно би били покренути кривични поступци, али то се није догодило“, напомиње Драгољуб Ђорђевић, и додаје да је разлог за то нечињене вероватно био вето одређеног центра моћи, који је наложио да се то не ради. Сада нам исти тај центар, додаје наш саговорник, вероватно даје „зелено светло“ и говори да је сада то ипак могуће.
Враћајући се са политике на терен права, Ђорђевић каже да постоји одређени механизам унутар Европске уније, чији је задатак да „исправља неправде“, али сматра да се у овом случају то ипак неће догодити, јер је све директна последица постојања политичке воље.
„Хрватска је потписала Римски статут такозваног Сталног међународног кривичног суда, али његова јурисдикција се временски не протеже на период који се односи на дешавања у бившој Југославији. Политика међународног кривичног судовања у односу на бившу Југославију рекла је своје, и ту је стављена тачка“, каже Ђорђевић.
Он због тога чврсто верује да Европи неће пасти на памет да сада компромитује раније одлуке. Међутим, оно што може да се деси, каже Ђорђевић, то је да Хашко тужилаштво евентуално достави Хрватској одређене доказе за ратне злочине почињене на њеној територији — рецимо, у Медачком џепу. У том случају, хрватско тужилаштво било би надлежно да покрене одређене поступке.
„Лично, дубоко верујем да се то тек сада неће десити — иако би Европа заиста могла да у том правцу изврши неки притисак. Хашки суд је већ усмерио своју политику — а добро је познато да, ако није осуђен главнокомандујући, шта се онда може очекивати за појединце који су убијали мајке, малу децу или ликвидирали неколицину стараца!?“, пита се Ђорђевић.
Подсетимо, ратни командант хрватске Специјалне полиције и помоћник министра полиције Младен Маркач сведочио је у Загребу 2014. године на суђењу оптуженима за убиство Срба у селу Грубори код Книна, и рекао да су војска и полиција тада спроводиле акцију „чишћења терена“, јер је постојала опасност од заосталих терориста и мина. Исту причу испричао је и у вези са убиствима Срба у Медачком џепу.
Сама операција „Олуја“ почела је у зору 4. августа и трајала до 9. августа 1995. године. Била је то добро испланирана операција протеривања целокупног српског становништва с тог дела хрватске територије — голорук народ није стигао да покупи ни најосновније ствари, гледало се само како да се спасе жива глава. А и то је било тешко, јер су колоне уплашених људи, који су бежали пред војском, на „путу спаса“ бомбардовали хрватски авиони. Око 2.000 људи — цивила — погинуло је у овим колонама.
Хрватска данас ту акцију слави као „бриљантну“, иако сви релевантни подаци и документа, и на српској и на хрватској страни, јасно сведоче о томе да је реч о „ратном злочину и удруженом злочиначком подухвату“, како је то у оптужници квалификовао и сам Хашки трибунал. Одлука о нападу на северну Далмацију, Лику, Кордун и Банију, односно на тадашњу Републику Српску Крајину, донета је на Брионима, на предлог тадашњег команданта Сектора југ хрватских оружаних снага, генерала Анте Готовине.
На том састанку, тадашњи хрватски председник Фрањо Туђман јасно је дефинисао циљ „Олује“ — „нанети такве ударце Србима да практично нестану с ових простора“. Циљ који је Туђман поставио је практично и остварен: према доступним подацима, у „Олуји“ је учествовало 150.000 војника Хрватске војске и 25.000 припадника Армије БиХ — укупно 175.000 војника, наспрам 27.000 припадника Војске РСК.
Припадници 7. хрватске гардијске бригаде, такозване „Пуме“, дан после протеривања Срба из Книна су у рану зору са книнске тврђаве скинули српску заставу, и подигли хрватску.
