Церемонија отварања Олимпијских игара у Рију у односу на претходне две, у Лондону и Пекингу, испала је као некаква сиротињска забава.
„Слет за Дан младости који се у прошлом веку одржавао у част Титовог рођендана на стадиону ЈНА је био спектакуларнији од отварања Олимпијских игара у Рију“, само је један од коментара на друштвеним мрежама којима су љубитељи најспектакуларнијих директних преноса у историји телевизије негодовали због недостатка гламура.
Недостатак гламура у односу на претходне две церемоније могао се наслутити и из изјава организатора који су рекли да су у ту сврху утрошили десет пута мање новца од претходника, као и због чињенице да се режије нису прихватили неки од највећих светских режисера данашњице (Дени Бојл у Лондону и Анг Ли у Пекингу).
Међутим, добра ствар те „сиротињске забаве“ је што је Рио одустао од трке у мегаломанији, јер да је наставио где су стали Лондон и Пекинг, за коју годину би грандиозна отварања претила да „поједу“ манифестацију. А то би, у перспективи, значило да ће убудуће организацију Олимпијских игара добијати само супер богате државе.
И никад више не би град попут Барселоне добио прилику да изградњом олимпијске инфраструктуре добије и туристичку и да после деценија таворења под Франковом диктатуром постане једна од туристичких престоница света. Или да мегаполис попут Атине (четири милиона становника) коначно изгради метро.
Ако постоји предност сиротињског над претходна два мегаломанска „слета“ онда је она свакако политичка. Реч је о поруци манифестације отварања Игара која је била у најбољем смислу речи — хипијевска. У духу покојног Џона Ленона.
Уз игроказ о настанку модерног Бразила, са поруком која би се у најкраћем могла исказати клишеом — сви су људи браћа, јаку политичку поруку послао је и еколошки део манифестације под паролом „Чувајмо планету за будуће генерације“.
Уз то, идеја да сваки од око 11.000 учесника Игара засади по једну семенку која ће за коју годину или деценију израсти у дрво у олимпијској шуми у Рио де Жанеиру, дао је на озбиљности поруци са церемоније отварања Игара. „Човек је биће праксе“, писао је Маркс и у томе је основна разлика између „еколошког дела“ церемоније отварања ОИ и позивања на мир у свету током избора за мис.
