Утицајни Атлантски савет, којим председава бивши амерички амбасадор у Сингапуру и пропали републикански кандидат на изборима 2012. Џон Хантсмен, објавио је материјал у којем позива Пољску „да задржи право“ да нападне руску инфраструктуру, укључујући московски јавни транспортни систем и редакције РТ и Спутњика путем електронског рата.
Та информација није процурила преко узбуњивача у најновијем објављивању информација Викиликса, нити је било нацрта документа који је одбачен након што су разумнији умови анализирали идеју и повукли је. Напротив, тај позив на сајбер-рат дрско је објављен у сред бела дана у чланку Атлантског савета под називом „Наоружавање за одвраћање: Како би Пољска и НАТО требало да се супротставе опорављеној Русији“.
„Пољска би требало да најави да задржава право да изврши офанзивне сајбер-операције (али не обавезно само као одговор на сајбер-нападе). Власти би такође могле да предложе потенцијалне мете, које укључују московски метро, петербуршку енергетску мрежу и руске државне медије“, као што су РТ и Спутњик.
Иако тешко да је употреба сајбер-капацитета нешто ново, употреба „офанзивног сајбер-напада“ против цивилних мета као што су московски метро, који дневно користи десет милиона путника и који је био мета неколико смртоносних напада, немаран је став који би могао довести до трагичних последица.
Осим тога, неразумно је алудирање на Санкт Петербург, град у коме је током 872 дана дуге војне опсаде нациста 1,5 милион цивила умрло од глади, болести и сукоба. Такође, неразумно је и постављање највећих до сада ратних игара на руско-пољску границу које предводе немачке трупе на 75. годишњицу инвазије нациста, тако да мора да се похвали доследност антируских војних вежби.
Такође, тврдње у тексту Атлантског савета представљају грубо кршење члана 51 (2) Женевске конвенције, у којем се наводи:
„Цивилно становништво као такво, као и поједини цивили, неће бити предмет напада. Забрањени су акти или претње насиљем, којима је главни циљ да шире терор међу цивилним становништвом.“
И на крају, позив да се нападну „руски државни медији“, као што су РТ и Спутњик, такође је у потпуној супротности са међународним хуманитарним правом, које на „потенцијалне мете“ гледа као цивилне установе за које су строго забрањене било које врсте напада. То је посебно и одвојено од опасности цензурисања слободног преноса идеја и информација да уђу на тржиште идеја, чије је ограничење само по себи чин пропаганде која забрањује расправе о непријатним идејама.
Јасно је да се у журби за информативним „хладним ратом“ са Москвом, који је можда први подстакао случајан покушај Хилари Клинтон да искриви стварност коју је открио Викиликс да се она удружила са мејнстрим медијима и Националним комитетом демократа да намести изборе против Бернија Сандерса, коначно дошло до најопасније завршне тачке.
