После девет месеци великих затегнутости, председници Русије и Турске, Владимир Путин и Реџеп Тајип Ердоган, обећали су да ће поправити односе двеју земаља.
Без обзира на то колико је сусрет донео конкретног, сама његова симболика била је довољна да, у најмању руку, изазове нервозу на Западу. Поред тога што је једна од најважнијих чланица НАТО-а, са бројчано другом највећом армијом у том савезу, Турска је од виталног значаја за заустављање таласа избеглица из Азије у Европу.
Међутим, бројни проблеми оптерећују односе Анкаре са њеним савезницима. Преговори са ЕУ о визној либерализацији практично су заустављени, због различитог схватања споразума о избеглицама, који су ЕУ и Турска потписале — док Турска споразум схвата као обећање да ће ЕУ што пре укинути визе турским држављанима, ЕУ инсистира на стандардима које Турска треба да испуни, без обзира на потписани споразум.
Ни турско-амерички односи нису нимало једноставнији. Штавише, закомпликовали су се после неуспелог војног пуча. Већ годинама у спору око америчке подршке Курдима у Ираку и Сирији, антиамериканизам у Турској расте после оптужби да су САД имале улогу у организацији пуча и након разочарења Беле куће његовим сломом.
Турске званичнике додатно је разбеснела неспремност председника Обаме да изручи Фетулаха Гулена, верског лидера који живи у САД, а кога турске власти оптужују за организовање пуча.
Сирија остаје јабука раздора
У тој и таквој атмосфери, турски председник Ердоган састао се у Санкт Петербургу са Владимиром Путином. Руски аналитичари имају подељене ставове о искрености турског председника у жељи да поправи односе са Москвом. Обнова економских односа добра је за обе земље, али остају нерешена многа политичка питања, пре свега су велика неслагања око Сирије.
За професора Дипломатске академије при Министарству спољних послова РФ Сергеја Серјогичева, веома је индикативно то што је Владимир Путин истакао постојање одређених несугласица између Анкаре и Москве поводом Сирије. То говори да Турска нема намеру да кардинално мења своју позицију у Сирији. Могуће је да ће бити неких мањих помака, али битних неће, сматра он.
„Значи да остаје могућност распламсавања конфликта између Русије и Турске у будућности, јер ми се и јесмо посвађали због Сирије. Сад круже приче да је наводно пилот авиона који је оборио руски бомбардер био један од пучиста, и тако даље. Ствар је у томе што је обарање руског авиона све скупа било јасна порука да је Русија ’предалеко‘ отишла у Сирији. Тек је касније ситуација у Турској дошла до тачке кључања и Ердоган је бирајући између преврата и побољшавања односа са Русијом ипак био принуђен да изабере другу опцију. Може се наравно говорити и да он искрено и добронамерно жели да побољша односе са Русијом, али бојим се да то није тако“, сматра Серјогичев.
Директор Института политичких и социјалних студија Црноморско-каспијског региона Надеин Рајевски сматра да је за решење сиријске кризе од кључне важности затварање турско-сиријске границе, која је све време трајања сукоба у Сирији била порозна за шверц, прелазак страних џихадиста на сиријско ратиште и дотурање опреме и наоружања џихадистима.
„Није тајна да је управо са територије Турске у Сирију стизао највећи број милитаната. То је почело још од првог батаљона, који је био формиран на турској територији и који су чинили махом Либијци, присталице Ал Каиде из Северне Африке. Они су били мотивисани тиме што је Асад помагао Гадафију, па су они потом желели да се освете Асаду. Тако се почело са првим одредима, а онда је полако на десетине хиљада терориста стигло на територију Сирије из Турске и све то су махом финансирали Саудијска Арабија и Катар. Постоје и други, ситнији финансијери милитаната из других исламских држава“, сматра Рајевски.
У овом тренутку тешко је очекивати стратешки дугорочни договор Русије и Турске о Сирији, али краткорочни тактички договори, пре свега о Алепу и гранично турско-сиријском подручју су могући, сматра Душан Пророковић из београдског Центра за проучавање стратешких алтернатива.
„Русији је у интересу да у другом по значају граду у Сирији Асад и његове оружане снаге преузму контролу, а Турској је у интересу да се у њеном заграничном подручју смире тензије. Посматрано у том контексту, може доћи до краткорочног договора“, каже Пророковић.
Дугорочни договори Русије и Турске о Сирији за сада нису могући зато што је у грађански рат у тој земљи умешано јако много фактора и није могуће прецизније прогнозирати развој ситуације, сматра Пророковић. Формирање независног Курдистана, растући утицај исламиста у Турској и положај Ирака, непознате су у сложеној блискоисточној једначини, каже он.
„Више се не доводи у питање само будућност председника Асада, Ердоган је на дневни ред ставио и питање независног Курдистана. Како сада стоје ствари, независног Курдистана у Ираку ће, у разумном временском периоду бити. Ердогану је у интересу да гаси пожаре, има их исувише у Турској. У изнудици је предузео неке потезе и одлазак у Русију треба гледати на тај начин. Потребна му је подршка да спречи формирање Курдистана, али о Сирији одлучује много више фактора, то нису само Русија и Турска“, закључује Пророковић.
Обнова односа кроз економију
Обнова „Турског тока“ била је једна од важних тема састанка два председника, а како ће план о његовој изградњи бити реализован, остаје да се види у будућности. Надеин Рајевски подсећа да је турски председник био тај који је пројекту постављао препреке, пошто је Владимир Путин осудио турски геноцид над Јерменима.
„Већ тада су руски инжењери почели да осмишљавају алтернативу „Турском току“ и осмислили „Северни ток 2“, који би ишао преко Немачке све до Италије. За сада се говори да би „Турски ток“, ако дође до његове реализације, требало да има два крака, један за турско тржиште, други за Европу… Ипак, не верујем ни да ће све ово ићи тако лако“, каже Рајевски.
Ипак, обнова економских односа је веома важна тема с обзиром на губитке које је Турска претрпела у области туризма и грађевинарства. Од када су заоштрени односи двеју земаља, број руских туриста који летују у Турској пао је од 4,5 милиона на око 170.000, док је турска грађевинска индустрија забележила губитак од око 45 милијарди долара због руских санкција.
„Турска дакле има велики интерес да обнови односе са Русијом, јер се ради о озбиљним сумама и великом броју радних места, а тиме и приличној заради за турску економију. Како би се све ово обновило, турске фирме морају опет да излазе на тендере, изнова да потписују уговоре итд. Дакле, већ су одређени губици настали и неће их бити лако надокнадити, јер су се за ових неколико месеци већ појавили нови грађевински извођачи и Турци ће морати поново да се боре за грађевинско тржиште. Ипак, рецимо и да су Руси увек били задовољни сарадњом са турским фирмама, јер они у принципу квалитетно граде. Али овде се не ради о обнови односа која ће се десити преко ноћи, за то је ипак потребан велики рад“, објашњава Рајевски.
Када се сведу рачуни, утисак је позитиван
Глобално посматрано, резултати састанка двају председника су позитивни, сматра Рајевски, без обзира што није било значајнијих помака.
„Најважније је што смо видели да је Турска отворено показала да жели да обнови односе, и то не само државне, и не само економске, већ и личне између Путина и Ердогана. Делује да је турска страна успела да убеди да је искрена у својим намерама и тиме је и почео процес обнављања односа. За тај процес ће бити потребно време, али је важно да је он почео“, каже он.
Иако не треба заборавити обарање руског авиона новембра прошле године, ситуацију би требало трезвено оценити и гледати у будућност, сматра политиколог Александар Дудчак.
„У сваком случају побољшавање односа Турске и Русије је корисно за обе стране и требало би тражити заједничке именитеље. Верујем да се на дневном реду свакако нашла Сирија и изградња ’Турског тока‘, који ће, како стоје ствари, бити реализован. Мислим да је Турска заинтересована за нормализацију односа са Русијом и могуће је чак да ће након фазе захлађења доћи до значајног побољшања односа. Турска жели да се у пуној мери врати на руско тржиште, између осталог како би извозила своје пољопривредне производе“, каже Дудчак и напомиње да је у овом тренутку важно да Русија и Турска реше стратешке проблеме у билатералним односима и одреде даље правце развоја.
Међутим, чак би и садашња уздржана сарадња двеју земаља могла да благотворно утиче да Ердоган поврати ауторитет у својој земљи, закључује Дудчак.
Сергеј Серјогичев сумња у искреност Ердоганових намера и наводи да је турском председнику приоритет стабилност у земљи, чији устав намерава да промени. Ердоган планира увођење председничког система у Турској и стабилност му је потребна како би своје намере спровео у дело.
„Сведоци смо да се то већ и дешава у пракси. Њему су сад подређени оперативци оружаних снага, а до недавно су ове структуре добијале наређења од премијера. То што се сад дешава је наравно кршење устава, о чему су говорили и правници из његове администрације. Ипак, изгледа да друштво на све то реагује некако мирно, иако је јасно да се оружаним снагама даје све више утицаја и овлашћења. Колико ће становништво то трпети, не знам“, наводи Серјогичев.
Ту, према његовим речима, и лежи главна опасност за стабилност у Турској. Масовним хапшењима у безбедносном систему земље, турске власти показују бојазан од новог пуча и да не зна из ког правца да га очекује.
„А биће нових покушаја свргавања Ердогана и војног преврата, турски председник то врло добро схвата. Одлично то разуме и сам председник Путин, који говори да ће доћи до постепеног укидања санкција у односу на турске компаније. Јасно је руском председнику да Ердоган можда може остати на власти још свега неколико месеци“, закључује Серјогичев.
