Комунистички режим је почетком осамдесетих година прошлог века — подсетио је јуче у Скупштини Србије Војислав Шешељ током полемике око експозеа мандатара Александра Вучића — написао документ економске стабилизације у којем је успео да сагледа све тадашње проблеме и друштвене потребе, али је основни проблем који је узроковао ондашњу кризу — а то су друштвена својина и социјалистичко самоуправљање — изгубио из вида.
Три филозофије развоја
„Слушам тако јуче мандатара Вучића и видим да је свестан скоро свих проблема српског друштва. И наравно он изражава жељу да реши те проблеме, али његов приступ није конзистентан и кохерентан. Он, на пример, не одређује економску филозофију са којом наступа“, рекао је лидер Српске радикалне странке.
Зато, како је приметио Шешељ, не може у потпуности бити изведен закључак да ли је Влада за неолиберализам, за државни интервенционизам или је пак за социјалну државу, јер у експозеу има елемената свега наведеног.
„А посебно није решио то да ако је за све то, како да ове три економске филозофије удружи, искомбинује у једно и да одговор на оно што су друштвене потребе“, додао је хашки повратник у Скупштину.
Сагласили се са његовим виђењем експозеа или мислили потпуно другачије, Војислав Шешељ јуче није личио на Војислава Шешеља политичара, већ на оног Војислава Шешеља који поседује знање, искуство и моћ дедукције, па све то троје ставља у функцију (опозиционог) политичког излагања. Личио је на доктора наука, што је заборављено откад је почео са оштром реториком, поливањима водом и паљењем застава туђих држава.
Била је то, дакле, аргументована критика са којом економисти и политичари могу да буду сагласни или да заступају сасвим другачије ставове, али коју морају да уважавају.
Шта је системско решење
Вишак вредности, истакао је јуче Шешељ, није у производњи, јер човек може да ради најбесмисленији посао и због тога је, како рече, погрешно говорити: радити, радити и само радити, већ да треба радити за тржиште.
Основна Шешељева критика, барем онако како смо је ми разумели, била је што постоје „списак лепих жеља, добре намере, указивање на проблеме, али нема целовитог решења унутар система“.
Погрешна је парадигма, констатовао је лидер радикала, коју су започеле власти под Демократском странком, а које наставља напредњачка власт — плаћање страним фабрикама огромних сума новца да отворе погоне у Србији.
„Ако већ имамо те паре за сваког радника, по 10.000 евра, онда треба дати кредит тим радницима. Па нека нешто покушају са тим. Или поделити им бесповратно, на крају крајева“, подвукао је Шешељ.
И економска полемика је део економског решења
Економисти, попут Милана Ћулибрка, уредника недељника НИН, критиковали су на сличан начин и ону власт демократа, али и ову власт коју врше напредњаци.
„Ако узмемо просек у последњих десетак година, а и раније је била та пракса, из буџета је између 700 и 800 милина евра разних врста субвенција на овај или онај начин убацивано у предузећа да би се она вештачки одржавала у животу. Замислите да смо тих седам или осам милијарди евра употребили за развој и подршку приватном сектору, да смо направили некакав гарантни фонд који би могао да послужи за одобравање повољнијих банкарских кредита“, био је јасан Ћулибрк у недавном гостовању у емисији „Спутњик интервју“.
Са друге стране, постоје и економисти који сматрају да Шешељева прича није толико примењива у српској пракси и под српским околностима. Своје тврдње они темеље на чињеници да радник у Србији са 10.000 евра не може да покрене неки озбиљан бизнис или да, евентуално, може да се бави услужним делатностима.
Због тога они сматрају да је мање лоше плаћати стране инвеститоре који у Србију праве велике погоне и чији производ има купца на тржишту у иностранству. „Кина не мора да купује инвеститоре, али Србија је принуђена“, реплицирају.
Стручњаци који заступају, Шешељу опонентну школу економског мишљења, додају да нигде не постоји ригидно дефинисана и спроведена неолиберална, интервенционистичка или економска политика социјалне државе. Увек је то нека комбинација, како кажу.
Економисти различитих школа мишљења воде борбу готово од кад је економија постала наука. Оно што је бољитак од јучерашње полемике јесте чињеница да је Парламент Србије добио квалитет више — око економског програма будуће Владе. И то дебату засновану на (различитим) економским идеологијама које постоје у другим државама. То је одличан начин да Србија пронађе модалитет даљег економског пута.
Коначно. И ако хоће.
