Ноћас на Американце. Па шта, рекао би неки победнички дух, овамо пет (играча) тамо пет (играча). Утакмица почиње у 23.50, али за кошаркашку репрезентацију Србије она долази у „5 до 12“. И било би веома важно да Србија ноћас изгуби.
Пре 14 година и месец дана у Индијанополису — дакле, у њиховом дворишту, што је још слађе — репрезентација Србије (тада Југославије) по пети пут је постала првак света. У финалу је победила Аргентину, у полуфиналу Нови Зеланд, а Америку је избацила још у четвртфиналу. Мало ли је.
Међутим, то није ова ноћ. И не треба да буде.
Тачно је да кошаркаши Србије (после два пораза и једне победе) морају да победе у једној од предстојеће две утакмице (Америка и Кина), како би обезбедили пласман у у четвртфинале кошаркашког турнира на Олимпијским играма.
Не потцењујући репрезентацију Кине, она је ипак за Србију далеко лакши залогај од репрезентације Америке. Зато само њих треба победити.
Наиме, ако кошаркаши Србије буду ишли на победу и у утакмици са „дрим-тимом“ — истрошиће се, неко може и да се повреди, а није сигурно да ће победити. Тако „издувани“ могу бити лак плен Кинезима. Онда ће уместо да грађане поздраве са балкона Старог двора, морати да дођу из Рија доста раније и да се од тих истих грађана крију.
Ако пак вечерас буду ишли на победу, па у том науму и успеју — а репрезентација Аустралије је показала да Амери и нису баш неки „дрим“ већ само тим — велика је вероватноћа да ће са њима Србија морати да се састане и у наставку кошаркашког турнира.
То се тада, елиминационо, броји. А да се не лажемо, није лако добити иједну екипу два пута на истом турниру, а камоли Америку добити два пута.
Е, да, у Индијанополису је тадашњи селектор Светислав Пешић (ризиковао и) одстранио из екипе играча који није поштовао дисциплину. Исплатило му се.
Зато је ова утакмица важна само и једино за селектора Александра Ђорђевића. Као тест. Што екипе, што појединаца у њој.
