Пљујете ли ви у тањир у туђој кући зато што вам се не свиђа други гост? Претпостављамо да са оним који вам се не допада не комуницирате или измислите неки разлог, па одете доста раније него што сте планирали. Некад, ако знате списак званица, и не одете у госте. Слично је и са победничким постољем на Олимпијским играма.
Учешће спортиста са Косова и Метохије на Олимпијским играма у Рију није одлука Србије, већ политичка одлука оних који већ дуго калеме такозвану државност „Косова“.
Једнако као што — само обрнутом применом рецепта — исти светски моћници покушавају да доакају Русији, па фабрикују афере, колективно осуђују спортисте и (безуспешно) покушавају да умање утицај и значај Русије као светске суперсиле.
Или идеш, или не идеш
Одлука о учешћу Србије на ОИ је одлука државе. Зашто су успели да спрече улазак „Косова“ у Унеско, а нису у Међународни олимпијски комитет питање је објективних, а неки кажу и субјективних, околности.
Зашто онда сад сугерисање спортистима да напусте победничко постоље на Олимпијским играма уколико се на њему нађу заједно са спортистима који представљају „Косово“? Представници „Косова“ нису само на постољу, већ на читавим ОИ. „Застава“ се не подиже се само током донеле медаља, већ је међу свим заставама учесника ОИ. Химна (ако је имају) биће интонирана са српским спортистима или без њих.
Дакле, зар није логично питање да уместо препоруке буде јасна одлука „да“ или „не“. Или јеси, или ниси. Све остало је јалова работа. Наравно да смо на становишту да је требало да ОКС учествује у Рију, већ само логички проблематизујемо. Држава је та која одлучује. А ово са препорукама је измештање одлучивања ван институција. Још формулације „на њима је“. Чему то?
Срећа у несрећи јесте што је број спортиста са „Косова“ на ОИ мали, и што се највероватније неће ни десити ситуација да се међусобно такмиче или да заједно стоје на победничком постољу са спортистима из централне Србије. Да је другачије, тек тада би настало право замешатељство. Једни би силазили, други остајали…
Државотворност се не пумпа
Повлачење са постоља, чврсто смо на том становишту, никако неће повећати суверенитет Србије на Космету. Свакако, неће га умањити ни стајање поред спортиста са Космета. Првенствено, то није спортски.
Наравно да се не треба радовати медаљи џудисткиње са „Косова“ Мајлинде Кељменди на начин како то чини псеудограђанска елита у Србији, покушавајући тиме да представи себе као „грађане света“, ма шта то значило.
Подршка џудисткињи Кељменди, под „заставом“ такозваног Косова јесте подршка франкенштајнској творевини насталој терористичким актима Албанаца и бомбама Американаца на територији Србије. Нема у том начину ништа грађанско, демократско, цивилизацијско. Све је насилно.
Међутим, не треба ни пумпати патриотизам на приземним гестовима. Јер — и поменута Кељменди је четири године радила и вежбала.
Дабоме, подсетимо се, српски спортисти су у Барселони 1992. наступали под олимпијском заставом. Зашто то нису могли да учине и спортисти са „Косова“? Мада, и српска тробојка је јако лепа. Има и орла. А и резолуција 12 44 је још на снази.
Напуштање постоља је гест нефер играча, или гест мекушаца који послушају протуве као 1995. на данашњи дан кад је кошаркашка репрезентација Хрватске напустила постоље истовремено кад су се кошаркаши репрезентације Србије (тада СР Југославије) пели на место победника турнира.
Уосталом, зар нису — негде у ово време прошле године — поједини српски званичници играли у фудбалском мечу у којем су се надметали тим ЕУ и тим Будућих чланица, одиграном у оквиру самита о Западном Балкану у Бечу. Том приликом за тим Будућих чланица бранио је министар Александар Антић, а део исте екипе био је и тадашњи „шеф косовске дипломатије“, а садашњи „председник“ „Косова“ Хашим Тачи, док се у улози судије нашао шеф српске дипломатије Ивица Дачић.
Српски кошаркаши су пре 20 година показали да, иако су им украли младост, не могу им украсти победу. Прво су успели да озлојеђене Литванце врате на терен, а онда су стоички поднели чињеницу да њихове дојучерашње колеге из репрезентације и клубова напуштају постоље на којем они примају златне медаље. Тиме је чак победа била већа.
Писали смо да је тадашње чувено закуцавање Предрага Даниловића баш преко горостаса литванске кошарке Арвидаса Сабониса било суштински закуцавање тадашњег председника Америке Била Клинтона, канцелара Немачке Хелмута Кола, генералног секретара Уједињених нација Бутроса Бутроса Галија, премијера Енглеске Џона Мејџора, али и немуштог Андреја Козирјева, министра спољних послова Русије.
Зашто исти рецепт не би применили и сад? Зато подршка спортистима да побеђују. Све остао није спорт.
