Сједињеним Државама је у интересу да простор (Западног Балкана) буде стабилан — тумачи социолог Владимир Вулетић уочи најављене посете Џозефа Бајдена — посебно након деведесетих година и Хладног рата, од кад га сматрају зоном свог интереса и доминације.
„У том смислу се може говорити о ’трећој Југославији‘, јер је САД јако стало да овде влада стабилност, да постоје добри односи Београда, Загреба, Тиране, Приштине“, додао је Вулетић за Танјуг.
Стабилност америчких интереса
Тешко је замислити, појаснио је Вулетић, нешто што би се назвало „трећом Југославијом“ или балканском конфедерацијом, али то није нешто што је по сваку цену далеко од реалности, као решење за балканско „буре барута“.
Много је интереса на том подручју (САД, Русија, Турска, сада и Кина…), констатује са правом Вулетић и препоручује да балкански лидери буду тога свесни.
Западни Балкан је, готово да смо сигурни у то, нестабилан баш због интереса које помиње Вулетић, али пре свега због интереса Запада, још прецизније планова Сједињених Америчких Држава. Интересима поменутих одговара константна ровитост између Србије, Хрватске и Албаније, па сврсисходно приликама доливају уље или воду на балканску ватру.
Тако нам, барем, говори искуство у последњих четврт века. Дакако, тога смо свесни и тренутно, ма колико слушали западно-чиновничке фразе о стабилности. Важна је стабилност, али само стабилност њихових интереса. Све остало је колатерална штета, која се нигде не књижи.
Решење је комшилук, а не заједница
„У том сплету различитих савезништава и непријатељстава могуће је свашта замислити. Зато је јако важно да, пре свега они који воде земље у региону, буду јако опрезни и свесни могућих нежељених, неочекиваних последица, савеза па и сукоба до којих би евентуално дошло и то је оно што је уметност вођења политике на овим просторима“, истакао је Вулетић у разговору за Танјуг.
Међутим, земље Западног Балкана су толико економски ништавне, војно заостале и геополитички неутицајне да већина лидера земаља региона (част изузецима) или немоћно извршава оно што им сугеришу са Запада или је директно постављена у функцији западне политике.
Убеђени смо да господин Вулетић има најбоље намере кад тражећи решење предлаже „трећу Југославију“, али морамо приметити да би такав евентуални пројекат био мртворођенче. Творевина тако скалемљена била би још погоднији материјал за манипулације државама и народима са простора Западног Балкана.
Да су могли да живе једни са другима не би исти они који данас свако мало долазе да их мире — успели да их посвађају деведесетих. Не би било онолико смрти, исељавања и на крају пуј-пике не важи.
Ако нису могли да сарађују у првој и другој, сигурни смо да Срби, Хрвати, Бошњаци и Албанци неће моћи да сарађују ни у „трећој Југославији“. Поготову то неће моћи у трећој, понајвише због свих злочина који су почињени после прве и друге. Ране су још отворене, па посипање соли на њих никако неће учинити да зацеле.
Једино решење јесте да поменути народи, ако нису могли да живе једни са другима, живе једни поред других. Комшија се, ипак, лакше подноси кад живи иза суседних врата, а не кад имате заједнички дневни боравак.
