Да би неко био већа звезда Олимпијских игара у Рију и од најбољег бразилског фудбалера Нејмара и од америчког „дрим тима“ заједно, тешко да би му била довољна титула најбржег човека на свету у трајању од три олимпијска циклуса.
Јусејн Болт је, осим што је најбржи човек на свету још од игара у Пекингу 2008. и први атлетичар који је освојио три олимпијска злата у тркама на 100 метара, а по свему судећи, освојиће и на 200 метара и штафети четири пута 100 метара, поседује харизму поп-културног (анти)хероја, због чега је његова популарност већа од свих осталих учесника највеће светске смотре спорта.
Кад је Болт у Лондону, Мари је другоразредна вест
Да Болтова популарност у Рију није продукт латиноамеричке солидарности видело се пре четири године у Лондону, кад је Болтова спортска и људска харизма засенила све остале учеснике, укључујући и домаће спортисте и то на тлу бившег јамајканског колонизатора.
Подсећамо, Болтов наступ у трци на 100 метара потукао је у Лондону 2012. све рекорде откад постоји телевизија у Великој Британији. Трку на 100 метара, у којој је Болт уз освојено злато поставио и нови олимпијски рекорд, пратило је око двадесет милиона грађана Велике Британије, двоструко више него што их је истог дана уз мали екран дочекало да види како Енди Мари (коначно) разваљује Роџера Федерера у финалу на тениским теренима у Вимблдону.
Иако је победом над Новаком Ђоковићем у полуфиналу и понижавањем Федерера у финалу олимпијског тениског турнира, као и накнадним освајањем сребрне медаље у дублу, Енди Мари постао несумњиво најпопуларнији спортиста у Уједињеном Краљевству, почасно место на насловним страницама готово свих новина припало је првом јамајчанском суперстару после Боба Марлија.
Човеку који је усред престонице некад највеће империје усред националистичко-патриотског заноса потиснуо са насловних страна миљенике нације Ендија Марија, мора се признати да има харизму као Елвис, Ленон и Брус Ли заједно. Свака његова изјава подигла је више медијске прашине него што је успела Мадона током деценије боравка у Лондону.
Врхунац ароганције — „кочење“ у Пекингу
Још у Пекингу 2008, кад је званично почела „Болтова ера“, тада млади Јамајканац показао је невероватан безобразлук и ароганцију који ће постати заштитни знак његове харизме у наредним годинама.
Кад је у трци на сто метара, у којој је поставио нови светски рекорд негде на 70 и неком, „прикочио“, ноншалантно се окренуо лево и десно не би ли видео колико за њим заостају конкуренти, било је јасно да је коначно рођен спортиста чија харизма „лошег момка“ може да засени и непревазиђеног Џорџа Беста.
За неупућене, то је онај северноирски фудбалер, легенда Манчестер јунајтеда, који се, између осталог, прославио и следећом изјавом: „Потрошио сам доста новца на жене, алкохол и аутомобиле. Остало сам проћердао“.
Харизму „лошег момка“ Болт је после финала у Пекингу истрајно градио а његова популарност је расла. И толико је нарасла да је одавно на родној Јамајци досегао славу покојног Боба Марлија. За неупућене, то би било исто као да је било који ексјугословенски спортиста досегао популарност Јосипа Броза Тита у време несврстаних.
Ма колико био арогантан, Болт је човек коме је унапред све опроштено јер иза њега стоје резултати. Да није арогантан, не би био Болт. Био би само досадни спортиста „штребер“ који обара рекорде.
А све и да остане без медаља у преостале две трке на Играма у Рију, које се затварају на његов 30. рођендан, арогантни Болт ће и даље бити највећа звезда савременог спорта. Макар до Игара у Токију 2020.
