Ни два дана након што је Штефанек „скинуо мрак“ и освојио прву медаљу за Србију у Рију, дошли смо до рекордног броја медаља на летњим олимпијским играма откад се држава зове Србија. Уз то, толики број медаља ни Југославије нису освојиле још од Сеула 1988. године.
Што је најлепше од свега, како ствари стоје, биће још медаља за Србију у Рију.
У еуфорији која је, са пуним правом, захватила нацију, кад кафићи раде до раног јутра, а зомбирани људи долазе на посао после непроспаваних олимпијских ноћи, требало би одати признање и српским олимпијцима који нас нису обрадовали медаљама.
У овим тренуцима не смемо да заборавимо како су наши олимпијци килаво почели такмичења у Рију. Не смемо да заборавимо ни како су неки од нас реаговали на поразе наших олимпијаца. Не смемо да заборавимо ни на срамне речи које су неки од нас упућивали нашим олимпијцима после пораза.
Да ли је ико од нас незадовољних пласманом који смо свашта изговорили нашим олимпијцима који су заузели „тамо неко 23. место“ на Играма у Рију бар 23. у свом граду или селу у послу којим се бавимо?
То питање би сви требало себи да поставимо пре него што неког од наших олимпијаца отерамо у „родно место“ кад нас разочарају својим наступом.
Јер самим пласманом на Олимпијске игре олимпијци су доказали да су део светске елите. У свом послу. О труду, зноју и одрицању које су уложили да се нађу у Рију, узалудно је трошити речи.
И зато су сви наши олимпијци, без обзира на пласман, велики победници. И понос Србије. И зато би и они који су остали без медаља требало да се нађу на балкону Скупштине града Београда кад се буду прослављали успеси из Рија.
