Када историчари буду писали политичку историју Србије од 1990. године Демократска странка у њој ће сасвим сигурно играти значајну, ако не и одлучујућу улогу. Та странка, чији је рад обновљен још у време када је у Србији страначко организовање било забрањено, једина је која свој континуитет вуче из времена пре Другог светског рата.
И не само то, Демократска странка особена по још много чему. Из њених крила изнедрено је неколико значајних политичких групација, од којих је најзначајнија Демократска странка Србије. Током деведесетих година прошлог века, ДС је два пута западала у дубоку кризу. Први пут када је групација окупљена око Војислава Коштунице одлучила да се отцепи, догодио се масован одлив чланства. Други пут, када је, одлуком о бојкоту избора, ДС постала ванпарламентарна странка.
Демократска странка је те кризе пребродила и одлучујуће утицала на политички живот постпетооктобарске Србије. Међутим, после губитка власти на свим нивоима, осим локалног, уследио је нови циклус подела и трвења унутар странке. Прво је странку напустио бивши председник странке и Србије Борис Тадић, који је основао Социјалдемократску странку (СДС). Након тога уследила је оставка и излазак из странке новог председника Драгана Ђиласа.
Војвођански премијер Бојан Пајтић је, када је преузео кормило странке, направио заокрет и своје снаге усмерио на уједињење преосталог чланства око једног циља — сменити власт Српске напредне странке. Тај подухват му, судећи према последњим изборним резултатима, није пошао за руком.
Тешко да ће се нешто променити, али нада увек остаје
Сада, када је једва прешла цензус, ДС покушава да у политички живот Србије уведе нову праксу — директне изборе за страначког лидера. та пракса била је општеприхваћена у политичком животу Краљевине Србије и Краљевине Југославије, међутим, никада није усвојена у посткомунистичкој Србији.
Може ли ДС, увођењем нове политичке праксе, да утиче на политички живот Србије? Историчар Чедомир Антић сматра да не може.
„ДС у овом тренутку има великих проблема. Идеолошки је потпуно разбијена, није више ни реформска, није више ни национална. Потпуно је под утицајем идеја ЕУ, без обзира што је ЕУ јако далеко од Србије у овом тренутку. Остаје питање да ли је она демократска. Нажалост, показало се да је то сумњиво. И избори у време Тадића су такође били сумњиви. Тако да се они сада траже. Рекао бих да већина утицајних људи у странци свесна да је ово доба највеће кризе ДС-а. Једва је успела да пређе цензус и без власти у Војводини, вероватно, тешко да би прешла цензус. Они од тога беже и то је проблем“, сматра Антић.
Аналитичар и директор ПР агенције „Прагма“, Цвијетин Миливојевић, са друге стране, каже да остаје нада да ће друге странке у Србији да се угледају на праксу коју уводи ДС.
„Познато је да у странкама у Србији постоји хроничан проблем, мањак демократије. Реч је о правим малим диктатурама. То доказује и чињеница да су многи лидери на челу странака од њиховог оснивања до данас, а и тамо где је било смена, по правилу се то разрешавало тако што су бивши лидери формирали нове политичке странке. Ово је преседан који би требало да поздрави читава политичка и јавна сцена у Србији“, каже Миливојевић.
Миливојевић пореди праксу коју уводи ДС са праксом у САД, где чланство странака бира председничког кандидата, где кандидати пролазе кроз малу тортуру да би постали председнички кандидати.
„Можда из тога може да се породи још нешто, да онај ко победи на демократским изборима у сопственој странци и треба да буде кандидат те странке сутра за највише функције“, објашњава Миливојевић.
Како треба да изгледа идући лидер ДС
Управо из тог разлога је важно и ко ће бити идући председник ДС-а. Покојни председник ДС-а Зоран Ђинђић је на скупштини странке 2000. године, непосредно пред петооктобарске промене, управо говорио о томе. Тим треба да има предводника, у супротном се не ради о тиму, већ о групи дечака који на ледини играју лопте, рекао је тада Ђинђић уз закључак да је свакој странци потребан лидер.
За сада, четири кандидата укључило се у председничку трку — садашњи председник ДС-а Бојан Пајтић, бивши амбасадор Србије у Црној Гори Зоран Лутовац, бивши министар у српској прелазној влади из 2000. године Србољуб Антић, а последњи је кандидатуру поднео бивши српски министар одбране и дугогодишњи потпредседник ДС-а Драган Шутановац.
„То су људи који неспорно имају квалитете, наравно и мане, али, у принципу, мислим да је ДС-у потребан човек уједињења. Није неопходно да буде човек континуитета, јер је ДС за кратко време променила неколико лидера и, по правилу, све те смене резултовале су тиме да су се бивши лидери пасивизирали или су излазили из странке. То треба да буде човек који има демократски педигре и да је доказан, ако не у политици, онда у струци. Дакле, да има ауторитет ван политике или само у политици уколико може да помири неколико завађених опција у ДС-у“, објашњава Миливојевић.
Нажалост по ДС, што је странка слабија, појављује се све више претендената за лидерско место, наставља он, уместо да порађање лидера у ДС-у буде процес који долази након што странка постиже успехе.
Да би ДС могла да се реформише, мора да има аутентично вођство и мора да има политичку идеју, сматра Чедомир Антић.
„Та идеја не може да буде прича из деведесетих, или 2003, или 2009. године. То мора бити прича из 2016. или, можда, пошто је реч о странци која претендује да представља образованији и богатији свет, па тек онда све друге, из 2020. или 2030. године. Не верујем да ни Лутовац, ни Србољуб Антић, ни Шутановац, ни Пајтић могу да представљају ту снагу“, каже Антић.
Према Антићевим речима, питање је да ли би Бојан Пајтић уопште био кандидат да није актуелни председник странке, Србољуба Антића и Зорана Лутовца Чедомир Антић види као аутсајдере, а за Драгана Шутановца каже да је испод сваке критике.
„То је сада реалност ДС. Нажалост, људи који су је основали виде, вероватно, Наташу Вучковић као наследника тог неуспешног следећег председника, што значи да странка иде у оном правцу из кога је и дошла, у салон. Да би била нешто друго, она мора да изађе из сенке СНС-а, мора да се бори за Србију која негује европске вредности, а не Србију која је сателит Немачке или ЕУ, морају да се боре против СНС-а, који су сами створили у жељи да формирају сопствену опозицију. Док сами не буду схватили грешке, од државних, националних, преко економских, до социјалних и кадровских, тешко да ће их и то што организују непосредне изборе извући“, каже Антић.
Да је та идеја у ДС-у заживела док је та странка била на власти, то би имали сасвим другачији утицај него данас, сматра он. Међутим, тада су се посланици ДС-а представљали уз име свог тадашњег лидера. Како онда очекивати од садашње власти да промени политичку праксу, закључује Антић.
