Историчар Бојан Димитријевић члан је Демократске странке од њеног оснивања. У странку се, каже, учланио као студент и прошао је кроз све фазе њене историје — и опозиционо деловање и период власти. Истовремено се бавио научним радом. Поље његовог научног интересовања је период Другог светског рата у окупираној Србији, али и послератна војна историја. Био је саветник министра одбране Србије и саветник председника Србије за војна питања.
У жижу јавности доспео је поново када је изнео стручно мишљење о периоду колаборационистичке владе Милана Недића у периоду од 1941. до 1944. године. По том питању се, како каже, ангажовао као неко ко се бави тим историјским периодом.
„Као неко ко се бави тим периодом залагао сам се, не за ’рехабилитација да или не‘, тај прост одговор који јавност тражи, него за објашњавање јавности и на суду свих отежавајућих околности за формирање и функционисање једне такве владе у периоду окупације, односно за изношење олакшавајућих околности у смислу Недићеве бриге о избеглицама, бриге о функционисању дневног живота и, рекло би се, да је жеља, макар моја, да се јавности презентују веома тешке околности у којима се налазила окупирана Србија“, каже Димитријевић.
У времену од 1945. године до распада Југославије у историографији је важио, како Димитријевић каже, унисон поглед на Недића и активности владе коју је водио.
„Од краја осамдесетих година почео је нови талас изношења историјских чињеница који је у проучавање тог периода унео и неке друге околности, које се тичу окупације Србије — велики број избеглица које је Недић примио, потом стравичне немачке репресалије, а биле су повод за формирање Недићеве владе, коначно и све оно друго што је чинило дневни живот у окупираној Србији, на неки начин је дало шири контекст посматрања његове улоге и његове владе у новим околностима које можда до тада нису биле помињане у историографији која је била, рекло би се, црно–бела“, каже Димитријевић.
Историографија СФРЈ, наставља Димитријевић, углавном је пратила развој партизанског покрета и када тог покрета није било на одређеној територији, није било ни историјских података.
„Међутим, с обзиром да је архива Недићеве владе углавном сачувана, установљено је много тога што је показало избалансирану слику и његове кривице, али и његових заслуга. Тако да је то оно на чему треба инсистирати — схватити то време кроз комплексност окупације и кроз њену тежину. То је тај нови контекст који се појављује од краја осамдесетих и за који сматрам да је добар приступ. Јер седамдесет година после неких догађаја не можемо говорити језиком осуда, нити језиком црно–белих чињеница, него ставити све у реалан контекст времена“, објашњава Димитријевић.
Комплексна слика окупиране Србије, за коју се Димитријевић залаже, изгледа тако да у њој, како каже, нико није сасвим црн или сасвим бео. Он наводи да су вође партизанског устанка из 1941. године имали и револуционарне циљеве, а да је њихово деловање произвело страховите одмазде окупатора. Немци јесу инсталирали Недића на место председника владе, каже Димитријевић, али његове заслуге за дневно функционисање живота у Србији су немерљиве — за прихват избеглица, за контакте са покретом отпора, који нису чинили само партизани, него и Равногорски покрет који је имао своју илегалу и своју герилу. То је контекст у којем данас треба посматрати околности у којима је живела окупирана Србија, сматра он.
Немачки окупатор је, са своје стране, имао различите тактике према Недићу и оне су се разликовале од врсте немачких окупационих тела, од СС–а до Гестапоа, и од личности који су били на челу војне команде. Све те нијансе треба установити да би се стекла комплексна слика о Србији у време немачке окупације, мишљења је Димитријевић.
Према његовим речима, српска влада, позната под тим називом, била је све само не влада у правом смислу речи — није имала најважније ресоре, као што су спољни послови и одбрана, што сведочи да Србија није била држава, већ да је била окупирана територија. Недићева влада није се на власт попела у време мира и политичким путем, већ ју је формирао немачки окупатор.
„Она је у јавности титулисана као влада, међутим у суштини она то није била. Била је провизорно тело на окупираном подручју. Тако је треба посматрати. Формирана је од надлежне команде немачке војске на овом простору и од ње је и расформирана“, каже Димитријевић.
Ипак, Димитријевић није рад да се служи црно–белим терминима, као што су квислинг или издајник, када говори о Недићу.
„Он је био невољни председник нечега што се звало српска влада и што је формирано и расформирано од стране Немаца“, каже Димитријевић.
Оно што је тенденција у историографији у протеклих двадесетак година, наставља Димитријевић, јесте да се Недићу припише одговорност и за Холокауст, што нема никакво историјско утемељење.
„Сматрам да је добро и то рашчистити, а не баратати општим местима, јер постоји тенденција да се српски народ, који је дао велики број жртава, оптужи и за Холокауст“, закључује он.
Врх Демократске странке, међутим, није имао разумевања за Димитиријевићеве научне ставове. Против њега је покренут дисциплински поступак, Димитријевић каже потпуно неочекивано, и за њега је то био тежак ударац. О покретању поступка обавештен је путем медија.
„Нисам знао шта да кажем када сам за то чуо у ударним телевизијским емисијама. До сада није био обичај да Демократска странка, па чак ни једна друга странка, покреће било какав дисциплински поступак против некога ко је изнео научни суд, тако да је то нешто ново и незабележено на нашој политичкој сцени. То говори о томе да ДС више није либерална странка оријентисана према центру, него да је драстично скренула у левицу, да говори неким бољшевичким језиком, па чак и методама инквизиције. То је потпуно невероватно за странку која је почетком деведесетих прокламовала борбу против левог и десног тоталитаризма“, каже Димитријевић.
За поступак врха ДС–а, према Димитријевићу, одговорни су људи који немају дуг стаж у тој странци, већ су из других странака прешли у ДС и део старих навика пренели у њу. Међу њима су и бивши чланови Демократског центра, странке коју је својевремено водио Драгољуб Мићуновић, каже Димитријевић.
„То су људи несвесни постулата које ДС носи. Такође и историјског наслеђа — Другог светског рата и комунистичког терора. Несвесни су вредности и људи који су за ДС робијали, као што су били Борислав Пекић, чланови Равногорске омладине, браниоци генерала Михаиловића, од којих су неки платили животима. Све је то, на неки начин, заборављено и данас се говори једним новим речником који нема везе са основним постулатима ДС–а“, сматра Димитријевић.
Димитријевић је мишљења да је то што се са њим дешава показатељ да за старе чланове више нема места у ДС–у.
„Добар део њих напустио је странку или се пасивизирао. Ови нови људи воде странку једним новим правцем и та идеолошка конфузија у којој они наступају и идеја да ће се скретањем у лево задржати на политичкој сцени, мислим да није реална“, закључује Димитријевић.
Право место ДС–а, према Димитријевићевим речима, јесте оно које је било и предвиђено страначким програмима из 1990, 1995. и 2001. године, а то је место народне странке са елементима либералног концепта стриктно позициониране на центру.
