Зашто је баш казахстански председник добио улогу „миротворца“ на Евроазијском простору и шта се може очекивати од његове посете Београду за Спутњик открива казахстански политички аналитичар Едуард Полетајев.
Чини се да је председник Казахстана постао један од главних посредника у решавању сукоба на постсовјетском простору, па и шире. Зашто је баш њему припала та тешка улога?
— Први разлог је тај што је председник Назарбајев један од најискуснијих руководилаца, који је у групу водећих политичких лидера ушао још за време Совјетског Савеза. Није тајна да је разматрана његова кандидатура на место премијера СССР-а у последњим годинама постојања тог савеза. Још тада је Назарбајев био присталица очувања јединства совјетског пространства, па није случајно што је чак и договор о стварању Заједнице независних држава (ЗНД) био потписан баш у Алма-Ати, после распада СССР-а. Па и то искуство политичког лидерства је корисно, нарочито сада када земље бившег СССР-а осећају последице распада те земље, а једна од последица је и стварање непризнатих ДНР и ЛНР на територији Украјине. Дакле, у условима када се наставља дезинтеграција, његово искуство као политичког лидера и човека који се доследно и систематски залаже за интеграцију више је него потребно.
У чему је тајна казахстанске дипломатије?
— Сматрам да је успех казахстанске дипломатије повезан са тим што jе Казахстан мирољубива држава, заинтересована за развој добрих односа не само са земљама са којима се директно граничи већ и са другим, далеким партнерима. Та држава показује да може да наступа у улози медијатора, јер за 25 година свог постојања, након што је 16. децембра 1991. године објавила независност, та земља се није „посвађала“ ни са једном другом државом. Такав пример је веома тешко наћи међу новим независним државама у Латинској Америци и у Африци и на постсовјетском простору.
Познато је да је председник Назарбајев аутор идеје о Евроазијској унији и један од активних присталица интеграција на постсовјетском простору. Шта мислите, са чим је то повезано? Уосталом, видимо лидере других земаља ЗНД, који су такође „стасавали“ у совјетском систему, а који се сада негативно односе према свему што је совјетско.
— Овде се може наћи много разлога. Као прво, можемо рећи да је казахстански председник стасавао и био васпитан баш у совјетском систему. Он је управо у том систему израстао у политичког лидера, који је прошао све фазе развоја — од обичног радника у металуршкој фабрици до лидера странке, и потом председника државе. Пролазећи све те фазе у својој каријери, он сада може да на прави начин сагледа совјетску прошлост, не налазећи у њој само негативне стране. И сам Казахстан се умногоме развијао баш у совјетско време… Назарбајева су и тада доживљавали као лидера, који има утицај и ван совјетске Републике Казахстан. Нисам случајно говорио о томе да је разматрана његова кандидатура на место премијера СССР-а — дакле, не као регионалног лидера, већ као руководиоца једне озбиљне државе, која има утицаја на политику у целом свету.
Противници евроазијских интеграција сматрају да стварањем Уније обновља СССР…
— То не пије воду. Ту верзију су покренули западни и амерички политичари, који су се уплашили новог савеза, и она више одражава њихове страхове него неку реалност, јер је та Унија у суштини искључиво економског карактера, мада има и сарадње у области културе и политике. Земље које чине ЕЕУ су сачувале економске везе још од совјетског доба, и сада покушавају да реше постојеће проблеме и створе конкурентну економију. Иако ЕЕУ има можда највеће залихе нафте и гаса на свету, она покушава да своју економију ослободи зависности од продаје енергената и сировина, и зато предузима одређене мере попут увођења разних олакшица, стварања јединственог царинског простора, повећања робне размене итд.
Очекује се посета председника Назарбајева Београду. Зашто је она важна?
— Не могу рећи да је Балкан један од приоритета казахстанске спољне политике, чак ни многи Казахстанци не разумеју баш најбоље шта се тренутно дешава на Балкану. Ја сам био у Србији прошле године, посматрао сам шта се дешава… Интеграциони процеси и стварање Евроазијског економског савеза подстакли су и Казахстан на продубљивање односа са Србијом. Недавно су на полицама продавница у Казахстану почели да се појављују српски производи — храна и млечни производи, којих није било раније. Појавила се амбасада Србије у Астани. Амбасада Казахстана у Београду још није, али се планира.
Познато је да су у току преговори о бесцаринском извозу неких српских производа, а пре свега „Фијатових“ возила произведених у Србији на тржиште ЕЕУ…
— Не мислим да ће српска аутомобилска индустрија бити озбиљно конкурентна на тржишту аутомобила у Казахстану, које је због низа економских разлога, девалвације, пада националне валуте и цене нафте, доживелo пад. Велики број возила којa се склапају чак и у Казахстану се просто више не продајe. И нисам сигуран да би у таквој економској ситуацији српски произвођачи били конкуренти. Цене су ионако пале, а тржиште мирује.
Да ли је могућ још неки облик сарадње?
— Могућ је. Почнимо од чињенице да је Србија једна од ретких земаља Европе која има безвизни режим са Казахстаном, до 90 дана. Дакле, могућа је сарадња у области туризма. Осим тога, српски грађани су, према једној казахстанској статистици о миграцији, ушли у 10 најбројнијих страних радника у Казахстану. На првом месту то су грађевинари, а такође је и много српских спортиста у Казахстану, пре свега фудбалера. У принципу, сви ти контакти имају своје корене још од времена СССР-а.
