Када се догоде потреси какви су били распади Југославије и Совјетског Савеза, природно је да народи стварају митове који им помажу да преброде тешкоће настале тако јаким политичким турбуленцијама. Ти се митови углавном своде на „шта би било кад би било“ или, како се то данас каже, алтернативну историју.
Један од тих митова везан је за крај августа 1991. Тих дана, тачније између 17. и 21. августа, осмочлана група совјетских тврдолинијаша (касније названа „Осмочлана банда“), предвођених шефом КГБ-а Владимиром Крјучковом и министром одбране СССР-а Дмитријем Јазовом, покушала је да изведе државни удар и заведе ванредно стање на целој територији СССР-а, све у циљу очувања целовитости државе.
О овим догађајима, преломним јер су водили коначном распаду Совјетског Савеза, написани су томови књига и сваке године учесници, сведоци, посматрачи догађаја, историчари и политиколози износе нове чињенице. Михаил Горбачов сваке године у исто време препричава своја сећања на дане када се налазио заточен у вили на Криму и даје коментаре.
И поред велике количине написаног и изреченог, у ваздуху остаје да лебди једно питање на које нико не може да дâ коначан одговор — како би свет изгледао да је Совјетски Савез опстао? Према речима Михаила Горбачова, свет би са Совјетским Савезом био лепше место.
Тако мисле и сви други совјетоносталгичари. Југоносталгичари у своме ламентирању иду још даље — да је СССР опстао, опстала би и Југославија, јер управо СССР не би дозволио њен распад. Најдаље иду они који сматрају да је Слободан Милошевић направио трагичну грешку подржавајући пучисте уместо Бориса Јељцина, њиховог најжешћег противника. Јељцин ово никада није опростио Милошевићу и ту лежи узрок за све будуће несреће које су задесиле српски народ.
Распад Совјетског Савеза свакако је био геополитички потрес гигантских размера чије се последице и данас осећају. Био је то распад не само једне земље, већ распад суперсиле, али и више од тога. Био је то распад једног начина мишљења, погледа на свет, економског поретка, читавог живота.
Можда је и СССР имао шансе да преживи, али совјетоносталгичари не дају одговор на питање како је СССР требало да изгледа у будућности. Већина њих нема одговор на то питање, као што га нису имали Крјучков и сарадници августа 1991. Њихов политички програм сводио се на проглашење ванредног стања у целој земљи и на пражњење московског затвора Лефортово да би могао да прими нове ухапшенике, противнике тврдолинијаша.
Слично размишљају и југоносталгичари. Југославија је можда и требало да опстане као једини политички пројекат који је јужнословенским народима омогућавао политичку независност, међутим, каква Југославија?
На тој тачки лежи корен мита о Крјучкову и екипи који се боре за јединствени СССР и Милошевићу који их подржава. У томе су они слични. Док се епоха мењала, они (и осморка и Милошевић) су покушавали да ту промену зауставе, конзервирају стање. Недостатак визије за будућност уједињавао их је.
И то нам даје довољно повода да направимо мисаони експеримент и запитамо се шта би било да је Совјетски Савез опстао, да ли би се Југославија распала? Друго питање, да је Милошевић подржао Јељцина, да ли би руска подршка Србији током деведесетих година прошлог века била снажнија?
Одговор на прво питање произилази из одговора на питање какав је Совјетски Савез требало да опстане, онај који су замишљали Крјучков и друштво или неки други? Крјучковљев СССР пропао је много пре него што се шеф КГБ-а одлучио на пуч и повратка на старо није било. То се види и по томе што осморка није имала никакав политички програм опоравка земље (осим увођења ванредног стања и пуњења затворских ћелија). Совјетском Савезу су, да би опстао, биле потребне реформе, и то много пре него што их је Горбачов започео. Једину шансу за успех Совјетски Савез имао је као демократска заједница народа.
Како би се таква демократска заједница народа понашала у међународним односима? Сасвим је извесно да би и такав Совјетски Савез морао да прође кроз процес транзиције, кроз који су прошле све посткомунистичке држава. Његова економија суочила би се са истим проблемима са којима су се суочавале све друге посткомунистичке економије, тако да би и његова војна моћ била умањена.
Такав Совјетски Савез остао би без савезника јер би се Варшавски пакт сасвим сигурно распао. Економски и војно ослабљен, без савезника, Совјетски Савез не би био у стању да спречи распад Југославије. Евентуално би могао да утиче да распад буде мирнији, али и то је питање.
Питање односа Слободана Милошевића и Бориса Јељцина сигурно није одређено честитком коју је Милошевић наводно послао пучистима, Јељциновим противницима. Њихов однос био је далеко комплекснији, далеко од тога да је био присан. Међутим, није био ни непријатељски.
И да је Милошевић свим срцем и силама стао иза Јељцина, да му је послао добровољце да га бране од пучиста и да му је коју годину касније послао тенкове да бомбардује Бели дом, тешко да би Русија за Србију током деведесетих могла да учини више од онога што је учинила.
Политика је, ипак, вештина претварања могућег у стварно. А да ли је Русија за Србију током деведесетих могла да учини више од онога што је чинила? Није. И то је истина. Једина могућа верзија догађаја је она која се заиста и догодила. Русија је, у складу са снагом и могућностима које је тада имала, учинила све да остане веран савезник Србији.
