„Косовски идентитет“ базиран је на албанском тумачењу историје, а антифашисте из Другог светског рата заменили су симболи борбе за косовску независност. Велики број улица носи имена људи у Србији осуђених за ратне злочине, припадника Ослободилачке војске Косова. Ту су и понеки илирски и дардански краљ, али главно место остављено је америчким званичницима.
Слику своју љубим
Неспорна је улога Америке у отимању Косова и Метохије. У знак захвалности крајем 2009. године бивши амерички председник Бил Клинтон добио је у Приштини споменик, на булевару и тргу који носи његово име. Клинтон висок шест метара држи документ од 24. маја 1999. године којим се одобрава улазак трупа САД на Косово.
Затим је главна улица у Приштини названа по Џорџу Бушу Млађем, који је био амерички председник за време проглашења независности Косова. Улице добијају и Медлин Олбрајт, Весли Кларк и Вилијам Вокер.
Историчар Александар Раковић то што албански сепаратисти дижу споменике америчким званичницима, иако су живи и здрави, види као један од начина подилажења америчкој администрацији. Али не само то, овде је реч је о карактеролошкој особини представника албанске администрације.
„То је самопонижавање становништва, које ће томе и даље бити склоно, ако за тим буде потребе и када је реч о неком другом народу или држави. То су гестови који би требало да искажу осећање захвалности према Америци зато што је бомбардовала СР Југославију и окупирала Косово и Метохију. Али то је површно тумачење, реч је о непрестаној потреби да се подиђе, ’шлихта‘ што је више могуће, како би се исказала лојалност. Американци нису први, они су на тај начин исказивали лојалност и Аустро-угарима, Италијанима у време Другог светског рата када је створена ’Велика Албанија‘, било је примера и у време власти Краљевине Југославије“, каже Раковић.
Он додаје да оправдање за такво понашање, односно прихватање тих симбола треба тражити у самом формирању албанске нације. Американци прихватају такве „почасти“ не зато што су Албанци неки битан народ, већ зато што добро обављају своју функцију, каже Раковић.
„Албанска нација је према истраживањима бугарске историчарке Теодоре Толеве настала као анти-нација Србима. Креирали су је представници Аустро-угарске, кумовала је италијанска дипломатија, како би се Србији онемогућио излаз на Јадранско и Јонско море. Тако се практично и Русији онемогућава излаз на та мора, преко Албанаца заправо иде деловање против Јужних Славена, односно православне цивилизације. Албанци служе само као фактор који подрива мир на нашим просторима“, каже Раковић.
Магистрала Бајдена III
Док је са породицом ових дана боравио на Косову и Метохији потпредседник САД Џозеф Бајден присуствовао је свечаности именовања улице у част покојног сина, Џозефа Р. Боа Бајдена III.
Млађи Бајден је учествовао у америчкој инвазији на Ирак, након чега је постао главни државни адвокат савезне државе Делавар. Као волонтер је 2001. године отишао на Косово где је водио радионице за судије и јавне тужиоце, којима је након напада НАТО-а на Србију била потребна обука за успостављање независне државе.
Социолог Владимир Вулетић подсећа да такво знамење као симбол за памћење будућих генерација одувек постоји у људској историји. Споменике су обично подизани личностима из националне историје, па и ове можемо да читамо у том контексту, они Американце сматрају најзаслужнијим за оно што сматрају својом државом, међутим, ово је и политичка порука која носи дозу личне захвалности, каже Вулетић.
„У овом политичком тренутку требало је да се представи нека политичка порука, односно нека врста умиљавања некоме за кога се верује да може у овом тренутку да одигра важну улогу за албанску ствар. То је нешто што смо имали прилику да виђамо свуда код малих народа. То је на неки начин у сукобу са једном врстом ослободилачке политичке културе која постоји у Србији, која подразумева одбрану од утицаја са стране и зато га посматрамо са дозом чуђења и подсмеха. Сетимо се песме ’Данке Дојчланд‘ (певачица Сања Трумбић) која је у Хрватској била популарна деведесетих. То је слично улици Боа Бајдена“, каже Вулетић за Спутњик.
Џозеф Бајден је на Косово и Метохију дошао са делегацијом од 400 људи, али и са целом породицом која је присуствовала откривању табле на магистралном путу који води до америчке војне базе Бондстил. Ипак, Владимир Вулетић каже да не треба оптуживати америчке званичнике што уживају у таквим маскарадама.
„То је нешто што је јаче од човека, нека врста гордости је са тим повезана, сви воле своје споменике, сетите се свих споменика који су подигнути Титу, Лењину, Стаљину. У људској је природи да се остави некакав траг за будућност, још ако је то могуће материјализовати, то је некако сигурније“, додаје Вулетић.
Тарзан се враћа кући
Док се Албанци убацују у мигрантске колоне и беже преко северне српске покрајине од бољег живота у „независној држави“, „млада косовска демократија“, као и све младе демократије на овим просторима, створила је добар живот само политичким моћницима и криминалцима. Уз све недаће које су га задесиле у протекле две деценије, народ који има свој национални идентитет може себи да дозволи и да се помало игра споменичким обележјима. Тако су и грађани Србије у Житишту дигли споменик једном Американцу — Рокију Балбои, кога је на великом платну овековечио Силвестар Сталоне.
У истој општини у Банату у плану је подизање споменика још једном Американцу, петоструком олимпијском прваку у пливању, човеку који је играо Тарзана, чија је породица пореклом из тог краја. Своје обележје породица Џони Вајсмилера ипак ће сачекати, јер живот има предност пред успоменама, у току је обнова кућа које су оштетиле поплаве.
Тренутна политичка корист албанских лидера оставиће, нажалост, трајне последице по генерације које долазе, ако икада дође време када ће се славити истински хероји и вредности. Додајмо и то да своју таблу, као пријатељ косовске независности, има и председник Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић, по коме је назван један трг у Призрену.
Иначе, на истоименом Булевару Била Клинтона у Приштини отворен је и бутик који носи име његове супруге, да се не би осетила запостављеном. Власници мисле да њен стил треба популаризовати међу младим приштинским пословним женама.
„Мали народи“ никад нису знали како да се сами обуку. Али лако је на то гледати са подсмехом или поменутом ослободилачком културом Срба, када се њихови први споменици на Косову и Метохији зову Богородица Љевишка, Грачаница, Пећка Патријаршија…
