Седница Савета за примену мира (ПИК) у Босни и Херцеговини на којој ће бити разматрана одлука Народне скупштине Републике Српске да се 25. септембра одржи референдум о 9. јануару као Дану Републике, требало је да буде одржана данас, али је одложена. Након тога, високи представник у БиХ Валентин Инцко одлучује о даљим корацима, односно да ли ће, како је раније најављивао, прогласити ништавном одлуку Народне скупштине Републике Српске о одржавању референдума.
Шта је, заправо, Савет за примену мира којим прете Инцко и бошњачки лидери?
Славка Којић, адвокат, стручњак за међународно-правне акте и сарадник Фонда стратешке културе, у разговору за Спутњик објашњава да Дејтонски споразум — не познаје ово тело.
„Савет је основан непосредно после потписивања Дејтонског споразума, а чланове Савета чине представници 50 држава и различитих међународних организација и субјеката као што су: Европска банка за обнову и развој, Европска комисија, Међународни комитет Црвеног крста, Међународни трибунал за злочине почињене на простору бивше Југославије, ММФ, НАТО, Светска банка, Савет Европе и друге“, објашњава наша саговорница, додајући да Савет има и свој управни одбор, а његови чланови су представници Француске, Италије, Велике Британије, Немачке, САД, Јапана, Канаде, Русије, као и представници Европске уније и Европске комисије, док је на челу управног одбора високи представник.
Бонска овлашћења (закључци Савета за имплементацију мира који се састао у Бону децембра 1997. године), каже она, на која се редовно позива високи представник, у ствари ни не постоје. Нити таква овлашћења могу постојати, јер Савет не поседује ингеренције које би му дале својство властодавца у конкретном случају. Закључцима које је донео поменути Савет, високом представнику је, уместо овлашћења, суштински дата отворена подршка („поздрављања“ и „похвале“) али и зелено светло и подршка политичке природе за предузимање одређених корака.
„То тело које је створено у ствари нема никакве надлежности према Дејтонском споразуму нити су одлуке тог тела обавезујуће у правном смислу. Високи представник нема овлашћења да мења Устав и доноси законе, и то оне који нису у складу са Уставом БиХ. Према томе, било каква одлука Савета за имплементацију не може бити обавезујућа. Она нити ’веже‘ високог представника, нити високи представник опет има овлашћења да забрани спровођење референдума у РС“, објашњава Којићева.
Она подсећа да је референдум инструмент непосредне демократије који припада европском изборном наслеђу, па према томе не види зашто би српски народ у свом ентитету био лишен могућности да користи референдум као инструмент непосредне демократије и изрази своје мишљење о одређеном правном питању.
У случају да Савет или сам високи представник донесу одлуку да не треба одржати референдум, односно да Валентин Инцко одлучи да поништи одлуку Скупштине РС о одржавању референдума, Којићева каже:
„Фактички, ту су (у Савету) моћне међународне организације и моћне западне државе… Ту су светски центри моћи, али они могу да имају само фактички утицај. Правно гледано, тај орган не може да донесе никакве одлуке. Ни високи представник нема овлашћење да забрани референдум нити да обара одлуку Скупштине РС“, закључује она.
Иначе, Канцеларија високог представника (ОХР) у БиХ раније је саопштила да је референдум против Дејтонског споразума и да „гура РС у изолацију“. Против референдума о Дану РС огласиле су се и амбасаде САД и Велике Британије у БиХ, истичући да би одржавање референдума било антидејтонски и антиуставни чин, док је Амбасада Русије подржала одржавање референдума.
„Питање одржавање референдума је важно за целу РС. Сигуран сам да је одлука власти Српске о одржавању референдума била због жеље да становништво дâ свој став о томе“, изјавио је руски амбасадор у БиХ Петар Иванцов.
Највиши званичници РС саопштили су да неће одустати од референдума о Дану РС, истичући да тај референдум није ни антидејтонски ни антиуставан.
Иначе, високи представник за Босну и Херцеговину је врховни тумач Анекса 10 Дејтонског мировног споразума, задужен да надгледа цивилно спровођење Дејтонског мировног споразума и представља међународну заједницу у Босни и Херцеговини путем Организације уједињених нација. Његово именовање предлаже Управни одбор Савета за спровођење мира, а именовање потврђује СБ УН.
Правни положај високог представника регулисан је Анексом 10 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, који носи назив: „Споразум о цивилном спровођењу мирног решења“. У циљу што ефикасније имплементације свега што је договорено и претходно уграђено у текст Дејтонског споразума, стране-потписнице су се сагласиле да се одреди високи представник који би координирао све активности везане за реализацију споразума.
Одредбе Анекса 10 Дејтонског споразума не садрже термине из којих би се могло закључити да високи представник има овлашћење да доноси било какве правне акте који би стварали обавезе за Босну и Херцеговину, ентитете или за њихове грађане. Република Српска се никада није сагласила да се њене надлежности у делу судске власти пренесу на Босну и Херцеговину. Упркос свему, високи представник је донео одлуку о успостављању Суда Босне и Херцеговине, уз наредбу да одлука ступа на снагу одмах и примењује се док Парламентарна скупштина БиХ не усвоји закон исте садржине, „без измена и допуна и без постављања услова“. Противуставно наметање оснивања Суда БиХ, одлуком високог представника, представља акт узурпирања уставотворне власти, и правно насиље над грађанима Босне и Херцеговине којима Дејтонски споразум гарантује примену владавине права и поштовање основних људских права и слобода. Доношењем овакве одлуке, високи представник је грубо прекршио Дејтонски споразум, насилно променивши Устав БиХ, давши себи за право да својом одлуком уређује питања и материју који се могу уредити искључиво Уставом БиХ.
Парламентарна скупштина Света Европе у својој резолуцији из 2007. године констатује да је „референдум инструмент непосредне демократије који припада европском изборном наслеђу“, па нема никаквог разлога да се тим инструментом не послужи и народ Републике Српске.
Иначе, из Републике Српске је више пута речено да, без обзира на то какву одлуку донесе високи представник о најављеном референдуму о Дану Српске, та одлука неће бити објављена у Службеном гласнику, те тако неће имати никакву правну тежину.
