Прлаиновићу је прво одговорио олимпијски шампион у рвању Давор Штефанек — поручио му је да држава улаже у спортисте и да су његове колеге и он до успеха стигли управо уз њену помоћ. Потом је исто урадила и атлетичарка Ивана Шпановић.
Већи део потоње конференције за новинаре премијера Србије био је такође посвећен тој теми — углавном је таксативно наводио бројке, милионска улагања државе у врхунски спорт, и отворено вређао оне који отворено вређају српске олимпијце.
У свему је, међутим, истина само једна: држава Србија заиста улаже у врхунске спортисте, али не и у базу за њихово стварање — а та база је у спортским клубовима, почевши од школског узраста. Ко има дете у школи, веома добро зна да без тога, на дуге стазе, нема врхунских резултата.
Новинар „Спорт клуба“ Владимир Новаковић је у разговору за Спутњик рекао да су медији исполитизовали целу ситуацију, и да се сада стиче утисак да су српски спортисти „подељени у два табора“.
„Било која врста политизације у спорту је увек проблем. У овој ситуацији главни кривац јесу медији — они су тему одмах прихватили и подигли је, уз помоћ јавности која је преко друштвених мрежа све то почела да дели и коментарише, на ниво на којем је испало да међу нашим спортистима влада раздор. Али овде су обе стране у праву — свака из свог угла. За Давора Штефанека знам, пошто смо као регионална телевизијска и медијска кућа имали прилике да с њим и још 80 спортиста из региона разговарамо пре одласка у Рио, да је улагање државе у њега током припрема за Олимпијске игре било одлично, и да је он и очекивао златну медаљу, зато што се добро спремао, а спремао се добро јер је за то добио довољно новца од државе.
Ватерполо је, међутим, на сасвим другом крају — ви ту не финансирате појединца, него читав систем развоја једног спорта, односно организацију клубова. А клубови се нигде на свету не финансирају. Не постоји држава у либералном капитализму — а то је у овом тренутку читав свет, осим евентуално Северне Кореје — која улаже велике количине новца у клубове. И то је оно што је суштина проблема, и ту је Прлаиновић у праву — у последњих 16 година, Србија је доживела да јој се два првака Европе у клупској конкуренцији угасе због недостатка средстава. Ватерполо заиста није скуп спорт, али једноставно нико није заинтересован да у њега уложи чак ни малу суму новца. Суштина је у томе да треба утврдити шта је циљ, и треба ићи ка том циљу“, каже Новаковић.
Саговорник Спутњика напомиње и да је Србија на Олимпијским играма овог пута остварила заиста одличан резултат, и подсећа да је и министар спорта Вања Удовичић одавно најавио улагања државе у врхунски спорт.
„Министар је то саопштио још у тренутку када је ступио на функцију. Ту у суштини имате две опције: или улагање у базични, школски спорт, у развој деце, или улагање у врхунске спортисте, који могу да иду на Олимпијске игре, на велика такмичења, светска и европска првенства. Ово што су одабрали да ураде јесте донело резултате — Србија је практично удвостручила број медаља, и има најбољи олимпијски резултат од распада СФР Југославије. Осам медаља је апсолутни рекорд“.
„С друге стране, у школски спорт се не улаже, нема инфраструктуре, деца буквално немају где да испробају нове спортове, да се упознају с њима, а и када почну да тренирају, не постоји ништа што је доступно, бесплатно, организовано системски, што им даје могућност да пробају — морају одмах да плаћају за нешто што их одмах опредељује само за тај спорт у који су решили да уђу, или морају да се баве спортом који је исплатив — а у неким од ових мањих спортова морате да будете заиста кандидат за медаљу на ОИ да би неко уопште улагао у вас“.
„Тако да ту постоје две супротстављене стране, али једноставно је тренутно тако — док држава не буде довољно богата да може да финансира и једно и друго, мораће да бира. Оно што је одабрала овог пута је донело резултат, то је тих осам олимпијских медаља“.
Новаковић подсећа и да Британци имају одличан модел финансирања врхунског спорта: на Олимпијским играма 1996. године у Атланти освојили су 16 медаља, и тада решили да улажу у олимпијце.
То је дало добре резултате, али тек након 20 година систематског рада. У Британији постоји, каже саговорник Спутњика, одличан систем евалуације: пред сваке Олимпијске игре, стручна комисија утврди шта су реални домети спортиста, а потом поставља циљеве везане за њихово финансирање.
„Уколико спортисти остваре циљ, добијају финансирање и за следећи пут. Уколико га пребаце, добијају више, уколико подбаце, добијају мање. После Лондона 2012. јасно се видело како то функционише у пракси — седам-осам спортова који и нису били баш претерано стандардни, такорећи британски — али као домаћини, они су тада наступали у свему — одмах је изгубило финансирање, зато што није било резултата — рецимо, рукомет је један од њих. Та сума новца је потом уложена у бициклизам, који је остварио фантастичне резултате, као и у још неке друге спортове — али, рецимо, два спорта којима је од тад смањено финансирање су сад успела да на овим играма у Рију освоје две златне медаље, што само говори о томе да и то може да буде нека врста стимулације, подстицаја — да када вам смање средства која имате на располагању, ви се потрудите мало више, како бисте остварили бољи резултат и вратили финансирање“.
„Олимпијски спорт је прескуп за финансирање из буџета, и заиста треба наћи нове изворе новца. Суме које Србија исплаћује за олимпијске награде су сасвим пристојне, када се упореде са сумама које ће бити исплаћиване у региону — то је два пута више него у Словенији и три пута више него у Хрватској. Русија или Италија дају више, то је истина — али зато Америка или Немачка дају много мање“.
Владимир Новаковић на крају разговора за Спутњик додаје и да постоји још једна могућност: да Влада Србије уведе додатни порез спортским кладионицама, који би био намењен развоју олимпијског спорта, а да држава из буџета почне да улаже у базичне спортове у оквиру школског система.
